Evo kako je sin Leto razgovarao s ocem Polom:
“Oni koji misle da si mrtav”, reče Loto, “znaš li šta vele za tvoje poslednje reči?”
“Naravno.”
“Sad činim ono što sav život mora da učini u službi života”, reče Loto. “Nikad to nisi rekao, ali je Sveštenik koji je mislio da se više ne možeš vratiti i nazvati ga lažovom stavio te reči u tvoja usta.”
“Ne zovem ga lažovom.” Pol je duboko udahnuo vazduh. “To su valjane poslednje reči.”
(Frank Herbert, Children of duna; prevod Vuk Perišić. Na ovaj pasus me je upozorio Miloš 16. aprila 2006, na Mamin 56. rođendan.)