Biznismen Miško ljut je na radničku klasu. Ona je razmažena. Radnička klasa, kad izgubi posao, histeriše i protestvuje. Time ruži lijepo lice države pred svijetom. Tako, iz inostranstva nam ne stižu investicije – ko će da investira u takvu razmaženu zemlju? Radnička klasa i štrajkuje. Zamislite, molim vas – štrajkuje. To je primitivno, nečuveno – tipično balkanski. Umjesto da gospođa od pedeset godina, koja je izbačena na ulicu, sa trideset godina radnog staža – jednostavno nestane u muku i ne doprinese ruženju finansijske elite, ona bez trunke osjećaja za patriotski trenutak plače pred kamerama; Svašta pominje: djecu, porodicu, budućnost, nepravdu… To je dabome rđavo. Tako se ne gradi kapitalizam lanca trgovina, ne.
Miško je obrijan, on nosi kravatu, govori smirenim tonom – uopšte je uglađen. Radnici bez posla su sušta suprotnost Miškoviću. Bolje da se ne slikaju onakvi nikakvi.
Miško veli da treba da njegujemo direktore. Teško je naći direktore. Eno onaj direktor u Narodnoj banci. Diplomirao 1995. Odmah ga zaposlilo u Narodnoj banci. Radilo tri ili četiri godine. Kad, šta? Vidi se odličnost: hajde ti brale da budeš direktor u važnom sektoru. Nije imao kud. Istovremeno mu je rečeno, hajde ti brale oženi se mojoj mlađom ćerkom. Nije se imalo kud, te i to. Eto kakvih odličnih direktora nemamo premnogo. Nije dobro da ga danas prozivaju za korupciju; ostadosmo bez dobrih direktora. Oni nijesu razmaženi.
Miško nikad nije objasnio epizodu kidnapovanja i otkupljivanja. Zbog nerušenja imidža države. Ne komentariše sudske potrage za Karićem, porez, početni kapital, ništa. To nije isto, on je nešto drugo. Karić je razmažen, mada nije radnička klasa.
Vozi, Miškoviću. (7. februar 2006)