Zbog jake zuboboљe uputio sam se lekaru. U Domu zdravљa, međutim, zatekoh sablasnu tišinu. Tek kad otvorih peta vrata, videh prvu osobu u belom mantilu. Bio je to primarijus Vrzić. Na mišici je nosio crvenu traku sa natpisom: dežurni. Jedva da me je i pogledao; nastavio je da stilizuje svoj plakat za štrajk. Kako mene tog časa nije zanimao dežurni, već ažurni lekar, nervozno sam prekinuo њegov stvaralački trans: Boli me zub! Začuđeno me je pogledao i kontrolisano rekao: Vi ili ste neinformisani ili neuračunљivi. Ako je u pitaњu prvi simptom, ponoviću: ne radimo. Ne daju nam platu. Protest, brate. Ako je u pitaњu drugi simptom, prosto izađite – psihijatrija je za-kљučana. Zub? Pa to je smešno! Vidimo se za tri meseca, eventualno. Gde da nađete štrajkbrehera za tu sitnicu? Da ste boљe razmislili ne bi iz solidarnosti ni zakucali…
Tu sam ga prekinuo: Nisam ni kucao, čoveče ne znam gde mi je glava… On spremno dočeka: Opet ni ta dijagnoza nije dovoљna da vas danas primimo. Evo, ovo je spisak boleščuga koje su prioritetne i otvaraju gvozdena vrata. Tužno bacih pogled na redosled; uhvati me jeza, te začas zaboravih zubobo-љu. On se malčice sažali, prijateљski priđe i posavetova: ãNavedite štogod ozbiљnije, pa da vidimo.
Reših da popustim, pokazah grudi. Rekoh da grdno kašљem, probada me. Plašim se. Doktor se samo mrštio, te u panici pomenuh: migrena. On mi objasni da za tu sitnicu vaљa migrirati na ulicu, šetati, larmati. Utopiti se, rečju, u dreku bez povratka. Tamo, gde nadiru lekari.
Tu sam se iznervirao i izlete mi uvreda: Ta vi ste pre jedan nemarijus nego primarijus!
On je na radiju slušao izveštaj sa osamdesetprve vanredne sednice mešovite vladino-sindikalne komisije za prevazilažeњe konflikata u zdravstvu; izgledao je tako da sam bio u iskušeњu da mu pružim prvu pomoć i sve druge redom pomoći. Za to sam vreme ređao daљe: Boli me srce. Peče me bešika. Boli me slezina… Bez rezultata.
Rešio sam da primenim jedan mali trik. Uhvatio sam se za stomak i kofistao po ordinaciji, ječeći: Boli! U pomoć! U hitnu pomoć! Creva! Splet creva! Ostao je nepokolebљiv, ali je prime-tio: Splet creva? Zvuči poznato; ovih dana smo dosta pomiњali splet okolnosti.
Tu sam osetio da nemam šansu. Besno sam dreknuo: Svi u antihipokratsku revoluciju! Dr Vrzić me smesta zadivљeno pogleda: To! Bravo! Odmah pišem takvu parolu.
Počeo sam da uviđam o kakvoj je situaciji reč. Izvadio sam posledњi adut; šegačio sam se na ležaju za intervencije: Boli me briga! Boli me uvo!
Ali je primarijus napustio sobu. Žurnim koracima nosio je novi plakat štrajkačkom odboru. U praznom hodniku odzvaњao je њegov jetki komentar: Boli me uvo? Ha, ha, ha. Neće proći ni ta boљka! Ministar je bio u akutnoj fazi kad se žalio: boli me dupe, pa mu nije prošlo.
Suočen sa revol(t)ucijom koja teče, povukoh se rešen da samom sebi pomognem. Sa trga se čula dreka i meni sinu: starinski lek za zuboboљu, malo dreka na zub.