Podsjeća me Miloš, na narodnu priču. Ona otprilike saopštava sledeće.
Hvalio se hrast pred brezom: velik sam, snažan; grane su mi čvrste, dugačke; krošnja mi je lepa; uopšte, zdrav sam, gledan, koristan, moćan.
Breza je tužno ćutala, podrhtavala tankim grančicama, šumela nežnim lišće. Snagom i čvrstinom, zbilja, nije mogla da parira stoletnjem hrastu…
Ali, te večeri: dune snažan vetar, bude teško olujno nevreme. Povijajući svoje grane, breza lako odoli ovoj orkanskoj snazi – izgubila je tek po neki sasušeni listak. Ali je stari hrast potpuno stradao; munja ga je sasmudila, vrh mu ugljenisan; grane su se salomile, kruto deblo se izvalilo sa sve žilama, iz korena.
Ponosni hrast nije našao načina da se odupre jačoj sili. Vitka, elastična breza prošla je sa tek dve ili tri ogrebotine…
Čini mi se da sam ovu priču imao u nekoj svojoj čitanci iz osnovne škole. Onda, kad nije bilo zazorno posprdnuti se nadmenom hrastu, čija je parola bila: hrast se saginjati neće…