I eto, još jedna masovna grobnica. Na proplancima Miroč planine. Posejano, utabano – sad se raskopava. Pitaju seljake, jesu li štogod podozrevali. Ne, kaki, otkud; mi samo ponekad dođemo u planinu, na kratko: da posečemo drvo, pokosimo travu.
Uvek kad gledam i slušam seljaka, da se izjašnjava o događajima sa mutnom i tragičnom pozadinom, iskrsavaju mi u mašti slike iz Prvog svetskog rata. To jest, ja mislim da su sa tim vremenom u vezi. Jedna ljudska, naglašeno domaćinska i porodična, potreba da se i ovo pregura, toliko se toga preguralo, i biće toga još da se pregura, uvek ima ponešto da se pregura – tfi, tfi, tfi…
Onda gledam zvaničnike; tu glumu, ili potrebu, da se iskaže gordost kad joj vreme nije. A gordost smo vezali u čvor.
Jer duše umorene dece lutaju bez smirka Miroč planinom.