Nema veće zabave nego čitati novine! A tek stare novine! Danas (4. mart 2001) čitam Politiku od pre godinu dana. Budni čuvari narodnih interesa, pišu na 10. strani o tržištu nameštaja. Novinar je stavio naslov: Za najjeftiniju spavaću sobu dve godine rada. Reklo bi se: novinar je strani radnog naroda. Ali taj J. Cerovina (kakva satisfakcija da se škrabalo baš tako zove!) ni u snu neće pomisliti da je valjalo napisati: Vlast potkrada radnike – sa platom se više ne može zasnovati porodica. Ovako, dve godine se istina iznose na videlo, ali je ostavljena mogućnost i za sledeću interpretaciju: sve je zlo u lošem radu; da se bolje radi, više bi se i zaradilo. Zaradilo bi se i za nameštaj. Podlo, suviše podlo…
Onda na sedmoj strani, slogom iste veličine kao u glibavom tekstu: Vračar, urbanističko ruglo – piše se o Blaškiću. Blaškić je u Hagu dobio kao zločinac 45 godina robije. O monstruoznom nacionalističkom ubici samo četrnaest krmeljivih redaka! I dvaput više o tome da su u Zagrebu ogorčeni drastičnom presudom! Žal u Srbiji nad sudbinom komandanta vojske bosanskih Hrvata (HVO)? Ljutnja na Haški tribunal? Selo Ahmići se u članku ne pominje.
U istom broju naslovi: 1) Crna Gora domovina bezakonja; 2) Berlin krije meru poraza; 3) Na delu etničko čišćenje drevnog srpskog grada…
Pad vlastodržačkog dostojanstva? Ne, šta je tu imalo još da se unizi… Ovakvi dokumenti ostaju za ilustraciju moralnih krasta koje su nas nagrdile. Ima li spasonosne masti?