Navršilo se sto godina od kako se upokojio Đuzepe Verdi. Greškom sam napisao: Vredi. Kad sam razmislio, ostavio sam grešku u naslovu. Nego, nije se kod nas često pisalo: upokojio se. Sad tako pišu koji drže do karijere. Zašto ne valja glagol umreti? Zato što je komunistički. Ko umre ne računa na vaskrsnuće. Ko se upokoji taj se uspokoji, jer računa na uskrsnuće onog jednog sudnjeg dana u svanuće… Čitam u našim novinama, javljaju se za reč oni koji bi da izraze divljenje božanskom talentu velikog Italijana; pri tom ne mogu da sakriju čudnu tugu što je pisac opera No 1 bio u svom stvaralačkom naponu borac protiv klerikalskih tuntuza. I pitaju se, je li Verdi bio religiozan? Naravno da je bio, jer – zaključuju sa olakšanjem – kako nešto da ima vrednost a da nije proizvod religioznosti? To što su i velikani ponekad grešni, oprostiće piskarala. Nisu zlopamtila! (Početak februara 2001).
Sećanje na Vukotu Babovića
>