Priča se, u jeku Drugog Svjetskog Rata, zvao je Svetislav Stefanović Iva Andrića na saradnju; spremala se Antologija srpske savremene pripovetke. Ivo mu je otpozdravio iz Soko Banje 18. septembra 1942. godine klasičnim stilom učtivosti:
Čast mi je izvestiti Vas da mi nije moguće odazvati se vašem pozivu ni dati svoj prilog za tu Antologiju. Pisac se pozvao na prilike, koje nijesu normalne.
Dodao je: U sadašnjim izuzetnim prilikama ne želim i ne mogu da učestvujem ni u kakvim publikacijama, ni sa novim ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.
Sve sam ovo našao u izdanju pripovijedaka Ive Andrića, u izboru samog pisca (SKZ, Beograd 1992), Sveska prva.
šta mislite, što književnik (u međuvremenu i nobelovac) nije i ovog puta, dakle proklete 1992, takođe otkazao? Jer ponovo je bio rat, poslije ravno pola vijeka.
Zato što je bio mrtav!
Najpoganije je dakle u smrti što ništa ne možes (ni za sebe) da učiniš. Biografiju mogu brzo i po želji da ti isfabrikuju i falsifikuju! Smrt je strašna nemaština, pjeva Marko Vešovic u stihovima koji su ušli u jednu davnu Antologiju crnogorske poezije.
Kažu da je oprezni čovjek Milovan Đilas rekao još dok je mogao da zbori (a znajući za naum manipulatora): Između mene i Boga ne smije stajati pop Negantes! (Znamo kako je bilo na sahrani.)
Vele takođe da je usmrćeni premijer Srbije dr Zoran Đinđic bio aljkav u čuvanju sopstvenog života; tu formu simpatične hrabrosti možda bi odbacio, da je mogao pretpostaviti koji će ga Negantesi i kako preporučiti Bogu.
Kad su u pitanju pojedinačne sudbine, primjera je svakako mnogo. Ali dotaknimo ovdje jednu srodnu temu: bestidno i opasno riljanje po groblju istorije. Metodologija skrnavljenja je jedna te ista; nakalemiti, preusmjeriti, isfalsifikovati i zloupotrijebiti.
Poslije rušenja zida u Berlinu uskosili su se mnogi ovdašnji tabanaši po stranputicama Balkana. Protumačili su: sviće doba kada još jednom, ovog puta sa dobrim izgledima na uspjeh, treba ufitiljiti ideju o nezavršenosti ratova iz naše prošlosti:
Prodžarati kostijeva.
Točiti miro po davno raspadnutim truplima istorijskih događaja!
Dok je pola Evrope suzilo i kijalo od kužnog šuta i pratećeg oblaka prašinčine koji je kao bauk kružio nad Evropom, slušali smo mi isprepadani đačići učiteljice života objašnjenje da je ovdašnja istorija sva od nefinalizovanih konflikata. što silom, što milom, mobilisali su nas na mobu dogradnje a) Kosovskog boja, b) Hercegovačkog, i svih drugih ustanaka, a naročito c) Drugog svjetskog rata.
Istorijske vidike bistrile su nam istaknute mutivode.
Devedeset i neke slušao sam jednog od njih! Seansa je bila upriličena u svečanoj sali (ha, sala sa istorijskim šmekom) jednog kragujevačkog industrijskog giganta. U pobožnoj atmosferi seansirali smo, u Sali svečanoj i tihoj kao tuga, u Sali koja nalicaše tog časa nacionalnom grobu, zazivani su predački duhovi. Govornik nam se obratio u društvu supruge (zarad blagotvornog kađenja svetom tajnom porodičnog sklada). Držeći njegovane ruke tumača naših patnji na crvenoj čoji (koja je zapamtila još i druge mnoge slavne prste), objasnio nam je da je – izgleda – kucnuo čas da se hercegovački seljak oslobodi podjarmljenosti – kad taj posao već nije oposlio u nezavršenim ustancima u prošlosti.
Njegova supruga je klimnula glavom.
Slušaoci, svi odreda kivni na Radoja Domanovića i njegovo šarlatansko djelo, duboko (sa razumijevanjem) uzdahnuli su. Istoričar je bio vidno potrešen tim usudom kontinuiteta podjarmljenosti (pod Titom, takođe) srpskog seljaka, da smo u sali jedva podnijeli bol slušajući sveznadara kako kmeči.
E, kmeči!
Učinilo mi se, na rastanku će neizostavno otpjevati (na ekavskom, u skladu sa radovanovim zakonom) staru nacionalističku kanconu Besan sam mućo.
Ne bi bilo nepravično ove neumorne sijače opasnih misterija nazvati po zasluzi: Misterijeri.
Oni od mis-terijera koji se lagodnije služe krampom nego olovkom, angažovali su građevinsku operativu po Zaostru da prikrpe kontinuitet četničke arheologije. Bojeći se da nećemo ukapirati, naglašavaju ne samo vremenski, nego i prostorni aspekt kontinuiteta; zatupljuju crnogorske visove, e da bi bar malo naličili na ravne gore, ti šiljati trijaski objekti.
Ko ne vidi retrogradne restauratorske šminkeraje kroz zarđalo svetosavsko rešeto u Crnoj Gori – ispale mu obadvije!
Prije neki dan se u najstarijem dnevnom listu na Balkanu oglasio jedan mladi, a već znameniti, a već neizostavni, a već klasični, svakako estradni, književni kritičar (dabogme, kristalno jasnog černogorskogo praishoždjenjija). To je onaj koji je prilježno prostudirao svojevremeni Skerlićev nauk, te se potrudio da umije ne samo da protumači jaje, nego i da ga snese! Eto taj je, tada i tamo, u šovinistički polog, vrlo diskretno posrao bijelo, jajasto načertanije o nezavršenim ratovima, a među nama.
Naime mu je ta, i baš ta tiroidna poštapalica bila potrebna dok je meditirao o jednom umjetničkom opusu ugraviranom u folije od metala selenićijuma. Baš metal takve kakvoće, selenićijum, može da posluži za poliranje stabilnog istorijskog zrcala, te da mi (zaboravni i površni kakvi jesmo) budemo još jednom obasjani prijekornim zrakama koje vapiju za neprekinutošću naših poraza!
E, tako je. Kad oni grickaju nacionalističkog sira iz našeg sirotinjskog špajza, evo ih kao puce zdravi, a nas neprekidno deranžira jedno svrdlo u stomaku!
Tako oni, kao puce zdravi, uzurpatori državotvorne misli, teorijski državo-tvorovi, drže da tek posredstvom tog kvazinaučno skarabudženog koncepta-ogledala, Crna Gora i ini budžaci (ogledajući se) postaju stvarnost. E, neka!?
Mi koji smo podnosili i podnosimo nevolje što su (nedvosmisleno) posledice teorije o nezavršenosti istoričeskih sobitija podoblačnog balkanskog prostora – od Punskih valjda ratova naovamo – imamo obavezu da zaključimo da su vapaji za vaskrsenje nečega što je okamenjena magma prohujalih eona: sami šupak naučnosti!
Neka se ne nađe urednik koji će mi jednu riječ iz gornje rečenice precrtati! Jer mi dugo, zaista dugo, tražimo zasluženi spokoj u duši – a stiže nam odjek: pokoj vam duši!
Ovdje i odmah – Deratizacija. O naša leđa se izlomilo već previše pošta-palica, kojima vitlaju metafizička tumarala dok se smucaju po našim osirotelim trgovima i katunima.