Tag: lisci

Izmislio jedan prosti seљanin (koji se seli, koji jezdi, zapravo Jezda) kako bi prevario nekog kamatnika u varoši, koji je neku zaradicu i konto imao, i pođe jedan dan kamatniku moleći ga

Čuvao sam se toga, svejednako me je snašlo. Dobio sam kњiževnu nagradu.

Došao soldat (bazajući po krajinama u nedostatku rata) babi(ću) u okučane i iskao da mu da štogod da jede, a ona mu kazala da nema ništa u kući za jelo.

Kad je doneta odluka, da se od plate ne može živeti, ne znam i kvit! Ne mogu se setiti, pa sve po tabanima ceo dan da me golicate. Možda sam prespavao, možda nisam bio kod kuće. Tek jednog dana napravim bilans: hleb košta H dinara, mleko M dinara, šećer Š dinara…

Ostali smo bez svog životnog oslonca, bez њegove bezgranične љubavi i mudrosti. Bio je naša snaga i ostaće naš ponos zauvek. Stalno si nam u mislima, brate i prijateљu. Izgubili smo izuzetno dragu i najdražu osobu za kojom ćemo večno tugovati. Iznenada si nas napustio, plemeniti čoveče. Otišao si tiho, kao što si i živeo. Ostali smo skameњeni. Neuništiv je spomenik dobrote i plemenitosti koji si u svom veku sagradio. Neizmerno ti hvala što si nam pripadao.

Danas sam ručak preskočio; moja ćopava Dostana kuvala je celo pre podne deset zrna pasuљa u dva litra vode. Ne љutim se na њu, dobro je jadnica i to skanatorila. U stvari, mrzelo me da sađem sa krova, krpio sam mesto gde nam točurke prokišњava kad je vlažna jesen, a ova će biti takva, i ratna. Posle ću na partiju ajnca; prestao sam da idem na posao, rudnik će ionako prekosutra da zatarabi. Neko je oko tri guslao kod Poganoga Dola.

Spustio sam teme na kauč i uz velike napore, steњući, podigao noge uza zid. Dok se krv slivala u glavu i damari bili u slepoočnice, pozvao sam sina. Ušao je i stao zaprepašćen.

Bilo je te godine (pozna jesen) svega na voљu. Parade političara. Pokreti paravojski. Nauka se bavila paraznaњem. Cvetala je paraekonomija. Kњiževnici su grcali u paradigmama. Parapsiholozi su pisali pesme. Paradedovima su se kosti prevrtale u grobovima. Paramecijumi su plivali u skupštinama. Nadletali su nas paraglajderi. Instituti izmišљali parametre. Vlada je bila iza paravana. Proizvedeno je sto paralaža po glavi stanovnika. Svakog dana parastosi. Narodni sinovi su povlačili paralele. Opštili smo parabolama. Na televiziji Paraskeva. Majko mila šta je bilo parazita!

Rečeno je davno, ne može biti da je to moja misao, da velika nužda zakon meњa. Ono što bi, eventualno, bilo moje zapažaњe sastoji se u takoreći opitnoj opservaciji da promene te vrste hoće da se pojačavaju baš u vremenima kad je velika nužda sasvim mala.

Tmuran je dan osvanuo tog 19. novembra, jedne od ovih godina. Obuo sam cipele, najbolje koje sam imao – samo sa jednom rupom na đonu. Napolju je kišilo, duvala je vetrina. Žurno sam zamakao u prvu sporednu ulicu. Kretao sam se diskretno. Nekoliko puta sam se oprezno osvrnuo. Čini se, niko me nije primetio. Iza robne kuće obišao sam prostorije Kluba pčelara, pa pored Doma omladine, šta god to značilo, uskočio u Park penzionera, a odatle bez većih poteškoća strugnuo sam u kapiju jedne zgrade zapuštene fasade, ojedenog maltera – sa grafitima ispisanim na meni nepoznatim svetskim jezicima. Ja sam profesor i bila je to moja škola.

Kad napunite pedeset godina, neminovno dolazi do preispitivaњa životnog puta. Tako bar piše u ozbiљnim kњigama iz psihologije. Najpoganije pitaњe, koje se u tom postupku retrospekcije nameće, glasi: šta ste uopšte stekli? Analizirajući, svako potencira ono što je za њega bitno.

Propatio sam u godinama đakovaњa moje dece. Znam dosta љudi koji o svojoj muci pričaju dok je ona aktuelna – da duši olakšaju. Ja spadam u onaj drugi psihološki soj: sad kad je tegoba minula, želim da iznesem par reminiscencija na neke pedagoško-porodične dileme. Sam postupak bi se mogao krstiti kao roditeљska distanca. U psihološkoj ravni, radi se o, možda problematičnom, zadovoљstvu uz sećaњe na nevoљe koje smo prebrodili.