1. NAŠE PAROLE I VAŠE PAROLE. Bio sam osnovac. Nosim iz tog doba u sećanju sliku Prvog maja: Zaista svijetlo, rosom oprano jutro u Budimlji. Pod prozorom zelena livada sa cvjetovima žutog maslačka i bijele rade. Procvjetala trešnja. Radio emituje borbene pjesme (Uz Maršala Tita junačkoga sina) i radničke pjesme (Drugarska se pesma ori, pesma koja slavi rad). Na otomanu je praznični broj Borbe, na kojoj piše Proleteri svih zemalja ujedinite se.
U kasnijem školovanju čitao sam istoriju i velike klasične romane na temu revolucionarne 1848. u Evropi. Prije težnji siromašnih da se ujedine postojali su aktivni monarhistički savezi da se kraljevski dvorovi odupru mladim revolucionarnim pokretima. Lajoš Zilahi, na primjer, piše o tim danima nadahnuto.
Bože carja hrani, hrabrili su se ruski monarhisti.
Gott erhalte unseren Kaiser, unisono su se molili monarhisti širom Austrije.
Bože hrani srpskog kralja, pevalo se u Srbiji.
O originalnosti u smišljanju ovih himni moglo bi se reći nešto nekom drugom prilikom. Sad primećujemo da je prije proleterske parole ujedinjenja bila na djelu ne samo parola monarhističkog internacionalnog ujedinjenja no i monarhistička internacionalna akcija protiv novih društvenih snaga: Monarhisti svih zemalja ujedinite se. I branite se. I hranite se.
2. NAŠ KVISLING I VAŠ KVISLING. Na pokušaj da se rehabilitne M. Nedić, ovako je reagovao pisac M. Bazdulj. Napisao je 25. decembra 2015:
“Nema, međutim, te sile koja može da pomiri Milana Nedića i Slobodu Trajković, dvadesetčetvorogodišnju studentkinju i verenicu Ive Lole Ribara, koju je Nedićeva policija uhapsila i prebacila u Banjički logor gde je zajedno s roditeljima, bratom i sestrom ugušena u gasnoj komori. Bio je 9. maj 1942, tačno tri godine pre Dana pobede.
Ne može, Srbijo, i Nedić i Sloboda. Biraj.”
U Crnoj Gori bi dodali: Ne može i Pavle Đurišić i Ljubo Čupić.
Bogami može, oglasiće se botovska artiljerija. Iz tri haubice opaliće: a) prave rodoljube ne obavezuje nešto što je napisao musliman; b) i to objavio na Božić; c) i to po neortodoksnom kalendaru.
3. NAŠ PLUG I VAŠ PLUG. Ognjenov pradeda Miloš Babović ranjen je u atentatu u decembru 1941. Na pragu svoje kuće. Atentator je bio „naš“ kvisling. Jedva je Miloš preživio, što sam ja kasnije iskoristio da se rodim. Sledeće godine oporavljao se u Budimlji, s dušom u nosu. Nije bio fizički spreman za napore gerilskih akcija na terenu. Kad bi naišle njemačke trupe kroz selo, upregao bi navrat-nanos kravu u plug (siromašno gazdinstvo bez volova!) i orao okućnjicu. Okupator je to tolerisao; seljak koji gleda svoja posla i obrađuje imanje nije im bio neposredna prijetnja. Zanimanje plugom je OK.
Sjajni publicista Mirko Đorđević ostavio je za sobom rukopis o Svetom Savi (rodbina je objavila tu knjigu u januaru 2016). Na strani 28. našao sam zabilješku: M. Nedić („vaš“ kvisling) je u društvu okupatora otvarao po Srbiji za vrijeme II svjetskog rata izložbe; omiljeni eksponat mu je bio plug, kao simbol poštenog težačkog rada, kako u miru tako i ratu, je li.
4. NAŠA KORAČNICA I VAŠA KORAČNICA. U Crnoj Gori je i danas popularna sjajna partizanska koračnica „Komandant Sava“. Naravno, pjevali su je i srpski borci za slobodu. Potresna pjesma o pravom junaštvu. Dijanin deda Mile, mir pepelu njegovom!, ispričao je jednom da su u njegovoj partizanskoj jedinici u Srbiji, takođe u vrijeme II svjetskog rata, pjevali sledeću koračnicu; nazvali smo je Miletova koračnica:
Najmiliji moj na svetu
vedri mi je bio dragan,
nežne rose kap na cvetu –
hrabri sada je partizan.
Srećno dragi otišao!
Neću gorke suze lit.
Kad sloboda svetu sine
Mi ćemo se sastavit!
Izvršili smo u tekstu tek jednu ili dvije sitne intervencije, možda bolje da nijesmo. Kakva emotivna i srčana pjesma, iskušana u bojevima! U pero nam ju je Mile Šnajder izdiktirao.
A šta je sa nekom antifašističkom koračnicom onog famoznog „drugog antifašističkog pokreta“? Ništa, prosto ne postoji.
5. NAŠE LILE I VAŠE LILE. Arnulf Krauze, njemački istoričar, piše u svojoj knjizi o Keltima: „Sa Beltejnom, koji se slavi 1. maja, počinje ljeto, toplo godišnje doba. Na ovaj praznik, koji je posvećen bogu Belenu, Kelti su palili velike vatre radosnice i tada su počinjale ceremonije u kojima su druidi imali odlučujuću ulogu. Osim toga, tim danom počinjalo je godišnje doba u kome su seljaci obrađivali svoje njive, a ratnici kretali u pljačkaške pohode.“ Šta kažete? A mi smo mislili da su prvomajske vatre naš patent za praznik rada, i to leve proveniencije. Jesu šipak. „Vaše i naše“ su dakle i lile (tako se u Budimlji zovu Keltski ognji uoči Prvog maja). Kelti su slavili vrhovnog boga Belena. Ne samo lile, naše dodirne tačke sa Keltima su i bogovi. Belena smo imali u množini u svakoj etapi istorije, kako ne. Da ne zaboravimo, zajednički su nam i druidi (popovi).
