О, племе моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета радни’!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом стварним да све вас обучем.
Да накитим естрадним звездама,
Да обасјам сунчаним лучама…
Дуг је био, па се угојио,
Звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огрејало,
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља –
У траљама отац вас оставља.
(Песма се наставља.)
