Opasnost od nepoštovanja riječi, velika je u ovom trenutku. Što god kažeš, ne slušaju. I nastavljaju još poganijim korakom.
Zlatoje Martinom u Republici piše kristalno jasno:
„Ali ostavimo se političarske nedoslednosti koja je barem u Srbiji jedino dosledna politička konstanta. Mnogo je važnije da se jednom pragmatičnom političkom koalicijom ne zaborave najtamniji delovi prošlosti – ratni zločini i pljačka, kao generalne odlike te prošlosti a koje je produkovala upravo Socijalistička partija kao glavna i istinski vladajuća od 1990. do 2000. godine. Kada se ta partija samokritički osvrne na taj period svog političkog delovanja, kada jasno i javno osudi politiku svog nekadašnjeg vođe, kada se distancira od svih zala koje je ovaj učinio drugima ali i svom narodu, tek onda bi se moglo govoriti o nekakvom »nacionalnom pomirenju«.
Druga, ne manje značajna posledica koja neposredno proizlazi iz prećutkivanja sramnih Miloševićevih ratova i zločina koje su neki Srbi činili u ime svih Srba, bila bi rehabilitacija fašističkih kolaboracionista tokom Drugog svetskog rata u koje spadaju Nedić, Draža Mihailović, Ljotić i pojedini velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve, na primer mitropolit skopski Josif (zamenjivao zatočenog patrijarha Gavrila) koji je pred nemačkim vojnim zapovednikom i predsednikom »vlade nacionalnog spasa« Milanom Nedićem redovno o Svetom Savi sekao slavski kolač u Sabornoj crkvi u Beogradu, bez javne osude nacističke okupacije i nacističkih zločina.
Potrebno je jasno i glasno reći: sa nacizmom i pristalicama nacizma nema pomirenja! A odmah zatim nastaviti: sa fašistoidnim zločinima Karadžićevih i Mladićevih Srba nema mirenja, a sa takvim i sličnim likovima (Hadžić, Arkan, Bokan) nema pomirenja niti pravljenja kompromisa. U suprotnom, pravdanjem Miloševićevih ratova za stvaranje »države u kojoj će živeti svi Srbi«, zakonomerno će se usled sličnosti ideologija pravdati i monstruozna državna tvorevina poput Nedićeve Srbije zamišljene da u njoj takođe žive samo Srbi (bez Jevreja i komunista jer je Nedić bez trunke griže savesti revnosno isporučivao beogradske Jevreje i komuniste nacističkim glavešinama u logor na Starom sajmištu).
Ako, dakle, u najskorijoj budućnosti ne dođe do kritičkog sagledavanja poslednjih šezdesetak godina srpske istorije, ako politički interesi današnjih »evropejaca« zaista nadvladaju moralne – i to elementarno moralne, poput istine da je ubicama i (ratnim) zločincima mesto u zatvoru – to će značiti da srpsko društvo ni danas, kada tobože hoće u Evropu, ne raspoznaje razliku između dobra i zla, uzvišenog i sramotnog, ali ni stvarnog i fiktivnog. Banalnost koja vlada politikom (i, posledično, društvom!) ostaće zaklon za zlo, društvo će s njim računati kao sa nužnošću. To bi bio najveći politički greh koji bi Tadić i njegova popustljiva, »nacionalna« politika mogli učiniti Srbiji.”
Kako razmišlja vlast vidi se po stilu u Kuriru: Pisati grubo uvijek iste neistine i grubo ignorisati istine.
