“Vukova jezička reforma naprosto se ne može videti drugačije nego upravo kao promena identiteta i odbacivanje jednog važnog dela tradicije i to baš iz dotadašnjeg kulturnog jezgra. Prihvatanje Vukove ćirilice praktično je podrazumevalo odbacivanje čitave dotadašnje, na drugačijim ćirilicama pisane tradicije, u ime jedne druge, do tada u kulturnom jezgru zanemarivane “narodne” tradicije. Vukova ćirilica nikako ne može biti “veliki izraz naše baštine”, kako to neuko tvrdi ministar; naprotiv, ona je oličenje raskida i odbacivanja jedne – pisane – baštine u ime druge – usmene. Ona je simbol kulturne borbe i raskida. Geslo kojim se i danas promoviše Vukova ćirilica – jedno slovo jedan glas – puka je laž. Više glasova je u toj reformi izgubljeno jer Vuk nije našao za shodno da u svojoj azbuci ostavi znak za njih. Sa glasovima su se izgubili neki gramatički oblici, kao i mnoge reči. Srpski jezik pre Vuka i posle njega – to su dva različita jezika, sa svim posledicama i gubicima koje takva promena nosi sa sobom. Utoliko, tu se i ne radi o reformi, nego upravo o revoluciji u jeziku…
Ali, ako odbrana Vukove ćirilice iz ugla očuvanja identiteta i kulture jeste sporna, ne bi smeli biti sporni demokratski, narodni, revolucionarni principi kojima se vodila njegova reforma. Tim pre što su vremena drugačija, pa se ta borba više ne mora voditi sa gubicima koje je ona nosila sa sobom u 19. veku. Vuk je srpski jezik i kulturu otvorio i prema narodu i prema spolja. Vuk je tražio da kultura bude demokratska i da izlazi u susret navikama i potrebama naroda. On je takođe smatrao da kultura mora biti u stanju da opšti sa drugim kulturama, da prima i razmenjuje uticaje. U tom smislu, njegova jezička reforma učinila je lakom zamenu ćirilice i latinice u upotrebi srpskog jezika…
Vuk se upravo vodio načelom da “prvi spontani izbor” mora imati primat u odnosu na sve ostalo. Braniti Vukovu ćirilicu tako što će se pravnim merama osujetiti “prvi spontani izbor” znači ugušiti duh Vukove reforme koja je težila da jezik oslobodi stega a njegovo normiranje učini zavisnim upravo od svakodnevne upotrebe. Drugim rečima, ministar i njegovi stratezi brane Vukovu ćirilicu tako što ubijaju njen demokratski i potencijalno revolucionarni duh. Ali, na to smo se već navikli od “srpskih” dušebrižnika i nacionalista: na kraju se oni uvek ispostave kao ubice.”
(Dejan Ilić, 10 jun 2017, Peščanik)
