Devetnaestog juna 2007. objavio je Đorđe Vukadinović, glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”, članak Slatka mala okupacija u listu „Politika”.
U tekstu, autor proglašava za činjenicu svoj utisak da „neuobičajeno veliki broj srpske obrazovane populacije gaji gotovo patološku odbojnost prema svojoj zemlji i mržnju prema svemu što nosi srpski nacionalni predznak”. Jedan od njih, zna Đorđe, ima „malu američku zastavicu” kojom je hteo da 1999. pozdravi ulazak američkih trupa u Beograd.
Ovaj opasan badža Đorđe zna kako mora da deluje nepomirljivi šovinista: što on zbori je apsolutna istina i direktiva – neistomišljenici se mogu smatrati van zakona. On je mjera srpskih interesa, a ne Nenad Čanak.
Pošto nije objasnio izvor koji govori da se brojni bastardi muvaju po Srbiji radeći joj o glavi, on prelazi na analizu – otkuda sve ti bastardi. Pa oni čine „bizarnu antinacionalnu koaliciju”! U nju spadaju, na primer: nacionalno odrođena deca i unuci komunističkih komesara i udarnika, jugonostalgičari (voledu šopinge i crvene pasoše), slaboobrazovana mladež koja „bleji po kafićima”…
Reagovali su profesor Rajić ironičnim člankom i vazda logični Teofil.
Šovinisti otvoreno brinu da narod nije ovog momenta lako zapaljiva supstancija i tu svoju brigu plasira jedan šovinistički magarac u desničarskim novinama koje uređuje jedan šovinistički mišić piskutavog glasa. Oni se, naime, uveliko spremaju za onu scenu kad će ustati iza leđa nalogodavca-firera i zapevati: „Serbia, Serbia, iber ales…”
Hoće li posle toga svi ustati?
