Prvi i poslednji put sam čuo za ovdašnje muško ime Temeljko kad sam čitao knjigu Svetozara Pribićevića Diktatura Kralja Petra; u stvari, sam njen kraj, poglavlje Solunski proces.
Tamo se na strani 343. označava kao zakleti svedok očevidac Temeljko Veljanović. On je izjavio da je vidio kako na prestolonaslednika Aleksandra puca onaj Malobabić Rade, Apisov prijatelj.
Istina je ova: da je Temeljko zaista sreo Malobabića (kojeg su uhodili) kad su prošla kola sa Aleksandrom. Istina je da su se čula potom dva pucnja. Pucnje su čuli, ali nijesu viđeli pucača, potpukovnik Jurišić i šofer auta – sa njima je bio u kolima prestolonaslednik Aleksandar.
Priča je namještena. Jurišić je kasnije govorio da ima snažan osjećaj da je Temeljko glavom pucao dvaput u vazduh, pa kasnije svjedočio da je to pucao Malobabić i to u prestolonaslednika. A pošto je tim putem Malobabić stvarno prolazio, i pošto su oficiri u kolima stvarno čuli dva pucnja – eto gotove optužnice protiv “Crne ruke”.
Svetozar Pribićević kaže da je kasnije oficir Jurišić izvršio samoubistvo. (Možda pod teretom savjesti.) Za nesrećnog Temeljka kaže da se nalazio pod istragom za ubistvo, u času kad je svedočio protiv Malobabića. (Pogodna okolnost za ucjenjivanje.) Te da je opštepoznato da je on bio lice najnižeg morala od svih onih što su se “šetali uzduž i popreko u pozadini fronta”. (Jedan od šetača je bio i ogavni ubica Puniša Račić.)
Takva jedna ništaroba, muvara pozadinska, pod ucjenom je ne samo lažno svjedočila već i krivotvorila događaje, učestvovala u montiranju atentata.
Pravo je da u Srbiji, i “svuda gde ima Srba”, nema više muškarca da ponese ime Temeljko. (Ili se varam u tome?) Stigla ga je Lazareva kletva iz narodne pjesme: “Rđom kapo dok mu je kolena.”
