Dok čitam Andrićevu priču “Susret”, koju je nobelovac završio 1965. godine, kada sam ja počinjao studije elektrotehnike u Beogradu, javlja se asocijacija na Dučićevu pesmu “Dubrovački poklisar”.
Kod Dučića, poklisar Menčetić raspravlja u Versalju sa tamošnjim diplomatama stanje crkve na Jadranskom moru. Međutim, on je rasejan, neprestano misli na umilne, elegantne plesačice koje igraju u holu Trianona:
Dok je gost, međutim, prešao u zboru
S jednim kardinalom, pun rečite sile,
Celo stanje crkve na Jadranskom moru:
Sve misleć na jednu cipelu od svile.
Poznato je da Ivo Andrić nije mnogo mario za kratke aforistične forme, makar one bile date u zgusnutoj poetskoj formi. Smatrao je da se ozbiljna misao mora obraditi bar sa desetak temeljnih rečenica. Andrić u ovoj priči opisuje duševne nevolje dijaka Dražeslava, glavnog pisara izaslanstva u Dubrvniku i člana delegaciji bosanskog bana. Bosanci su vodili zamršene pregovore sa Dubrovčanima. Dražeslav je vidio jednoga dana, slučajno, kćerku partnera u razgovorima Marina Lukarevića, mladu dubrovačku lepoticu.
I posle tog susreta nije mogao misli da odvoji od te dražesne dame. Provodio je besane noći preturajući u mašti pokrete, gestove i postupke Marinove kćerke. Jutra je dočekivao umoran i rasejan, da je to zapazio i njegov šef bosanski knez Radivoj. Priupitao je pisara, šta se događa da izgleda kao da su ga “vodenice mlele”?
Menčetić je putovao iz Dubrovnika u Francusku kod kralja Luja Četrnaestog da doživi tamo na prijemu raspamećenje od male, ljupke plesačice. Dijak Dražeslav je iz Bosne stigao u Menčetićev Dubrovnik da proživi sličnu pometnju duše u jednoj diplomatskoj i trgovačkoj misiji. Odakle iz Bosne? Najprivlačnije mi je da zamislim da on dolazi iz Dučićevog rodnog grada Trebinja! Tada priča dobija dodatne zanimljive konotacije.
Dubrovčani su vispreni, a lukavi pregovoarači. Treba otvoriti četvore oči i koncentrisano slušati i argumentovati. Ali, ne. Dijak Dražeslav ne može po vazdan da makne ispred očinjeg vida krasoticu Lukačević i jednako se pita: Otkud tolika lepota u jednom stvoru, na jednom mestu?
I brine ga nešto što odavno zapaža i čini nespokojnim: Nikad se nije desilo da je lepota iz onih predela gde je ima u izobilju prešla u one gde je nema i gde je, po svoj prilici, ne može ni biti.
Lepota se, avaj, ne presađuje.
Nama se sviđa onaj Dučićev stih Sve misleć na jednu cipelu od svile. Ali se Andrić ne zaustavlja na ovakvoj poetskoj iskri. On istražuje i druge okolnosti koje okupiraju misli bosanskog pisara. Koji je slomljen uvidom da je dubrovačka ljepota tako blizu a tako stameno vezana jedino za beskrajnu morsku pučinu i topli pijesak žala. I one strme sokake prepune uzbudljive istorije ove male republike.
Zato kod Andrića očaranost ljepotom mlade devojačke figure ne može da stane u pesmu – potrebna je priča da se bar načne celina misterije.
