Kad je Puškin prebivao, kao izgnanik, negdje u Odesi valjda, bio mu je, vele, nadređeni neki durak velmoža Voroncov. Puškin ga je prezirao; malo mu je bilo da ga zove podlac, pa ga je u jednom epigramu nazvao polupodlac (полуподлец).
Pošalje jednom Voroncov poetu na službeni put, da ustanovi šta je ostalo od lјetine u nekom reonu stradalom od najezde skakavaca. Puškinov izvještaj je glasio: Саранча летела, летела – и села. Сидела, сидела, всё съела и вновь улетела.
Ovoga sam se sjetio ljeta 2004. Naši voroncovi oglašavaju na konferencijama za štampu da su od činovnika obaviješteni kako je jato skakavaca-zločinaca, pošto je opustošilo polja SFRJ, odletjelo u nepoznatom pravcu. Koštunica kaže: Hadžić jednostavno nestao… Onda mrštimo čelo kad Latinka Perović konstatuje da smo se sunovratili u hajdučko doba.
A šta da radimo sa čuvenom izjavom: Mladić sigurno nije u Srbiji... Ona ima naučnu fundiranost taman toliku kao kad bi Mladić izjavio da Karadžić ima na glavi 3892457 dlaka. Spominjemo naučni metod zbog toga što naš izjavilac ima doktorsku titulu (i sva prava koja mu po toj osnovi pripadaju). Gospodine doktore nauka, nepostojanje dokaza nije isto što i dokaz o nepostojanju.
Ne; muka je u tome što su mu sada prava još i kudikako veća.
Po ugledu na šefa, onda i druge velmože lepršavo lupetaju sa stajne tačke hajdučkog duhovnog horizonta. Velmoža Radmilko A. se javlja iz Atine, sa 28. Olimpijskih igara. Objašnjava: Naše sportiste je napala neka fantomska bolest… On to kaže sa položaja zamenika šefa misije SiCG na Igrama.
