Trenutni trend u Evropi, i svugde, jeste grubo pišanje desničara po levici. U Grčkoj je 2012 kriza. Smrad krize laici mogu prepoznati po zaradama kriminalizovanog sporta, bezobzirnosti menadžera, korupciji monetarnog sektora, prostakluku političara… Nobelovci upozoravaju na pogubnost politike siromaštva i nezaposlenosti.
Međutim, ogavno bogataši plijen ne ispuštaju. Učenici Margaret Tačer jašu. U Grčkoj levica je dežurni krivac; zovu ih: neradnici; jedu nezarađeni hleb; zovu ih demagozi… RADNICI SU POZVANI DA I DALJE OKREĆU DOLAP.
Veoma usamljen, mladi Paković opominje u kolumni:
“Siriza je za kratko vreme, od strane zvaničnika EU i klerikalnih snaga u Grčkoj, pretvorena u bauka koji kruži Evropom. Međutim, svojim jasnim stavom o očigledno pogubnoj ekonomskoj politici štednje, koji deli s vodećim ekonomistima liberalima, Siriza predstavlja snažan emancipatorski potencijal za Evropsku uniju, kao što sa svojim političkim programom – kojim predlaže da se, na primer, prihodi preko 500.000 evra oporezuju sa 75%, da se država i crkva razdvoje, da se nezaposleni i siromašni besplatno leče, da se ukinu privilegije političarima i da imigranti imaju sva građanska prava – jeste snažan emancipatorski potencijal za deklerikalizaciju i demokratsku solidarnost same Grčke.”
Gledam pobjedu Nove demokratije: početak podrazumijeva rukoljub, lideri ljube ruke popova! Rukoljub, Novi Društveni Ugovor. Kod nas je isto, u smislu da ne postoje granice cinizma.
Uzmi kojeg hoćeš književnika akademika; možeš li citatom dokazati da je tvoj barjak slobode iznad njegovog? Ne.
Možeš li citatom dokazati da je tvoj barjak klerikalstva i konzervatizma iznad njegovog?
Ne, i sto puta ne.
