Osamdesetih godina prošlog veka pravili smo kuću u Budimlji. Došao je red da osposobimo kupatilo. Preporučili su mi jednog vodoinstalatera iz susednog sela. Ovim majstorom sam bio nezadovoljan. Neprestano je analizirao dnevne događaje, vrlo često i međunarodnu politiku. Američka scena mu je bila posebna pasija. Bile su godine kad je tamo predsednikovao neki glumac Ronald Regan.
Dojadio mi je zanatlija, opako mi je dosađivao. A nije bilo ništa lično, kasnije sam saznao: svuda i uvek je maltretirao poslodavce svojim svetonazorima. Toliko, da je dobio kod sugrađana nadimak “Regan”, tako ga i danas zovu. Mnogi mu i ne znaju pravo ime, pa ni ja.
Vrebao je svaku priliku da izrekne neki svoj sud na temu koja nije smela da bude tričava; što važnija tema i što smeliji sud. Dok bi elaborirao stav, diskretno bi pratio moje reakcije – e da bi video veličinu moje oduševljenosti njegovom ličnošću. O pouzdanosti instalacija, efikasnosti česama i eleganciji sistema nije zapodevao razgovor. Platio sam koliko je tražio. Godinama sam posmatrao jedno rogobatno crevo koje je bio bezvoljno prikačio za lavabo; na jednom spoju blizu bojlera neprestano je vlažilo u zidu, i sekirao sam se.
Bi sam zaboravio na ovu epizodu iz građevinarskog perioda u našoj porodici. Prošlo je mnogo godina dok sam jednog dana, čitajući Andrićeve Znakove pored puta, naišao na zapis iz kojeg prenosim ovaj deo.
“Umesto da ima u vidu cilj i rezultat rada, vaš čovek stalno misli na stav i ulogu svoje ličnosti pri tom radu. Čak ni šoferu ili nosaču nije stalo toliko do toga da što racionalnije i što pravilnije izvrši posao, pa čak ni da što više zaradi, koliko da pri poslu ispolji svoju volju i istakne svoju ličnost u što povoljnijoj svetlosti.”
Ove reči beleži Andrić kao utisak jednog stranca o nama.
Andrić koristi sintagme “hipertrofija ličnosti” i “pogrešno postavljena ambicija”.
