Slušam, masovno se govori: Treba sami da se predaju. Govori se o generalima koje proziva sud u Hagu.
Dosad taj glagol nikad nije bio u takvoj upotrebi. Govorilo se: hajduk se predao (na primer). Sam se predao je pleonazam. Druga je priča sa konstrukcijom: predati nekoga ili nešto. Predati paket na poštu (na primer).
Da li to političari ne znaju gramatiku? Ne bih rekao. Oni vide da će morati da izruče generale kao pakete. Ali ne smiju pred narodom, za živu glavu, to priznati! I u jezičkoj grešci se fino odslikava ta dvoličnost. Sjajno bi bilo da se to dogodi, a niko njih da ne proziva. Hajte, generali, uhapsite se, sami se predajte – vi ste ionako tek paket. Nemate svoju volju, pa se ne možete predati, mi ćemo pomoći oko transporta, ali ste se vi sami predali. Tako nekako…
Dopisano 5. septembra 2004. Ništa novo. U večernjem dnevniku je predsjednik vlade Srbije dr Vojislav Koštunica. Poziva generale da se sami predaju, jer je tako najbolje i za njih i za državu. Zorom sam narednog dana prepisao navod iz novina: ‘Kad je reč o predaji optuženih, smatram da je daleko najpovoljniji oblik dobrovoljna predaja. Ona pruža određene pogodnosti optuženima pred Sudom, ali I obavezuje državu da im pruži odgovarajuću pomoć. Istovremeno, dobrovoljna predaja je I najbolja opcija za samu državu u svetlu njenih međunarodnih obaveza.’
Nije smogao snage da rekne da je najbolje i za njega; on se svakako sjeća šta se zbilo sa Zoranom Đinđićem.
Jezički otpad kao ogledalo prljavštine politike i života.
