Latinkina sjećanja:
Isaković
“1. Negde 1987. sam razgovarala sa tadašnjim potpredsednikom SANU, Antonijem Isakovićem, sa kojim sam se, inače, do tada povremeno viđala. Odmah je krenuo da mi objašnjava kako Slovenci i Hrvati ne žele Jugoslaviju i kako je konačno došlo vreme da i Srbija reši svoje pitanje…
“Izvini” – prekinula sam ga, “vi to hoćete rat?”
“Da”, potvrdio je. “Ali, on neće biti vođen na teritoriji Srbije… Poginuće nekih 86.000 ljudi!”
“Ali, kojih to 86.000 ljudi, pobogu?! Čijih glava?!” – pitala sam.
I onda kažu – rat je došao iznenada. Pa, nije!I sa takvom hipotekom je nemoguće prosto okretanje lista istorije. Ta se cena mora platiti.
Ćosić
2. Budući da znam da su prijatelji, Slavu Đukića sam na kraju razgovora pitala viđa li Dobricu Ćosića.
“Viđam” – odgovorio je.
“I, šta misli o Miloševiću?” – zainteresovala sam sam.
“Kaže: Mi ćemo ga upotrebiti, pa ćemo mu staviti nož pod grlo”.
“Pozdravite Dobricu i recite mu da pripazi da ne bude obrnuto” – rekla sam, pozdravljajući se.
Istorija je pokazala ta vrsta “uslovne podrške” teško može da završi bez posledica. Naročito ako onaj koga podržavate ima toliku koncentraciju moći u svojim rukama i ako ga realizam pozicije na kojoj se nalazi prisiljava na kompromise. Najzad, u tom sudaru više niste ravnopravni. A tada je kasno… Hoću da kažem da je uvek dobro ne gubiti kritičnost prema bilo kojoj vlasti.
Pašić
3. Misleći na Evropu, Nikola Pašić kaže:
“Uzeti ćemo njihovu nauku i tehniku, ali nećemo njihov duh”.
Ali ta nauka i tehnika su neodvojive od tog duha. Od duha racionalnosti, slobodne individue, slobodnog privređivanja, političkih sloboda… I tu se vraćamo na tezu da se navodno sve može zaboraviti, da se može preći preko svega, da smo svi isti. Pa, nismo.”
