Ovih dana zbio se tragikomičan slučaj u Splitu. Zvezdini vaterpolisti su bili tamo na gostovanju. Ali postoje Službe koje ne dozvoljavaju da nas mir na duži rok udavi: neki ’huligani’ su napali sportiste iz Srbije. Ha, ustaše protiv četnika. Štangle, bokseri, noževi… Golman Zvezdin, Bokelj Aleksandro Kralj od panike, skočio u more, spasavao živu glavu. Oko njega morska pjena.
On zove u pomoć narod na Rivi; narod ćuti i seiri se. Onda nesrećnik shvata da je u crvenom dresu, crveni Srbin u bijeloj pjeni; svlači dres i baca ga ’umore’. Opet zove da mu pomognu. Ne može sam da se uspne. Ne. Pomoći niotkud.
Onda golman Zvezde u očajanju zapomaže: “Ja sam Crnogorac. Crnogorac!”
Misli, to je spasonosna formula. Crnogorac je, nije Srbin.
(A kada slave medalje, na onoj terasi u centru Beograda, svi viču da su Srbi.)
Spadam u one koji misle da ne treba potezati Njegoševo ime usvakičas. Ali evo prave prilike da ne poštujem svoj princip. Sjećam se monologa kneza Danila, iz Gorskog vijenca, stihova (538-540):
Zlo se trpi od straha gorega!-
Ko se topi hvata se za pjenu!
Nad glavom se nadodaju ruke!
Lazanski, onaj muškadin, u Politici je častio golmana Zvezde titulom pizda. On veli da se zvezdaši, ako su pravi, ne plaše ustaša. Posebno se muškarci ne bi smjeli uplašiti u datim okolnostima. Tek s prezimenom Kralj, pa još Aleksandro.
A ovi grlati Srbi, koji su de fakto Crnogorci? Za njih je ona izreka – ’prvo ćuti (da je Crnogorac), potom ne zaklapa’.
