Vesna Pešić analizira stanje 17 godina posle Petog oktobra 2000:
“I da zaključim. Te dve stranke nisu iste, bolja je zapadna. A to saznamo tek kad dođu ekstremni radikali, nacionalisti, zlikovci i lažovi. Zato moramo da skupimo snagu, stanemo u jednu kolonu i probamo da probijemo obruč. I da već jednom prevlada svest da Srbija nikada nije prevazišla partikularno i dostigla svest o univerzalnom. A bez univerzalnog nema suda i pravne države, a uvek ima korupcije i partokratije. Najuticajnije srpske vrednosti nas sprečavaju da zauzmemo bolje i prosperitetnije mesto u savremenom svetu. I zato one moraju da se menjaju. “
Onda sledi za ove prilike neuobičajena kritika crkve:
“Ta sudbinski ugrađena greška potiče od toga što je Srpska pravoslavna crkva radikalno partikularna (etnička, za jedan narod). Zato je Srbiji bilo bolje u socijalizmu nego u nacionalizmu, jer su te pogrešne vrednosti i crkva bili potisnuti. SPC zarobljava Srbe u partikularnost i zato mora biti strogo odvojena od države. Bog ne može biti Srbin, pa čim darneš u srpstvo i mit o Kosovu, digao si ruku na Boga. S tom slikom sveta, upetljani u antimoderni srpski nacionalizam koji je nemoguć zbog svoje zaostalosti, svi zajedno beznadežno ostajemo zaostala, nerazvijena i nesrećna periferija.”
