Na Internetu se lako mogu naći ovakvi podaci:
„Koraksić was born in Čačak in 1933. His father, one of the Partisan Movement leaders, was killed during the World War II by Chetniks. Corax spent four years as a refugee.”
Pa onda ni „stara dama” ne može da ćuti. Stegla je „Politika” zube i objavila intervju sa… Koraksom. Koraks priča:
„(Sjećam se) ужаса из Другог светског рата, иако је мајка Зорка мене и брата Љубомира штитила на све начине, па и лажима. Да су нам четници још 1941. убили оца Стојана казала нам је тек после рата! Најбољи очев друг, још из села Горње Горевнице код Чачка, био је Ратко Митровић. Четници су многе, па и њих и њихове породице, ставили на листу за клање одмах после неуспелих преговора Драже Михаиловића и Тита.” Onda:
Како је настрадао Ваш отац?
Био је комесар болнице у којој се и лечио од запаљења плућа. Четници су, уз помоћ Немаца, опколили болницу и поубијали све који нису могли да се крећу, а покретне су повели у село Брајиће, на Равну гору, на стрељање. Отац је у преживео масакр, па се теже рањен некако довукао до извора. Али, по воду је дошла нека жена из четничке фамилије и четници су га ту дотукли…
Шта је тада учинила Ваша мајка?
И себе и нас је све време рата крила бежећи од четника из Чачка у Београд, Земун… Ипак, Немци су је ухапсили 1943. и одвели у затвор, у Главњачу. На срећу, четник који је требало да је препозна није дошао на суочење, па је пуштена. Ослобођење смо због сигурности дочекали у Угриновцима, а не код мајчиног оца Петра Божића у Земуну. Од њега сам наследио таленат за цртање, а био је и одличан музичар и математичар. Живео је 103 године и верујем да сам и дуговечност наследио од њега.
Dalje se razgovaralo o njegovim roditeljima, koji su bili učitelji, ali u kontekstu komunističkog opredeljenja. Nije se govorilo o partizanima, no o komunistima. Sve dok novinar Slavko Trošelj nije uspio da iskamči da žrtve pokolja nisu bile u pravu. U tekstu nema riječi da koljači nijesu bili u pravu. (To nepravo zaklanih je izvučeno u podnaslov intervjua).
Због чега сте се разишли са Жарковићем из „Времена”?
И после пензионисања сам наставио да радим за „Време”, а са Жарковићем сам се разишао због мог става према Коштуници. Не само што ми је стално стављао примедбе, него ми је чак и рекао да је карикатура – „превазиђена форма”, као и да од „Коштунице не може да се направи Милошевић”, а ја мислим да, у неким детаљима, и може. Коштуници је по његовој природи, уверен сам, место у манастиру.
Prevaziđena forma, brale…
