Paković insistira da se pročiste važni pojmovi.
“DŽon Lok, otac liberalizma, piše da čovek ima pravo da raspolaže svojinom koja je plod njegovog rada, i da upravo to pravo daje dostojanstvo njegovom radu. Sasvim tačno. Međutim, Lok to ne naziva ličnom, nego privatnom svojinom. A to su dve različite vrste vlasništva, koje su ovde skriveno poistovećene, što se, kroz stoleća, neupitno krijumčari u ideologiji liberalizma (čiji, pak, pozitivni uticaj stava o međureligijskoj toleranciji, nikad nisam negirao).” Razlika je uočljiva:
“Lična svojina podrazumeva pravo na posed ličnog prostora i na vreme za lične potrebe. A privatna svojina jesu kompanije, fabrike, banke, hoteli… sve ono u šta je ugrađen tuđi rad za sticanje profita privatnog vlasnika. Uvećavanje privatnog poseda malobrojnih (“izabranih”), podrazumeva umanjenje ličnog vlasništva brojnima (potlačenima).” Razgovor je počeo analizom evoluvije stavova političarke i istoričarke Latinke:
“Kad Latinka Perović piše da je “načelo privatne svojine osnov lične slobode”, ona, poistovećujući/brkajući pojmove privatno i lično, ne pravi samo logičku nego i moralnu grešku. Ta njena tvrdnja je groteskna jer vodi zaključku da ukoliko niste posednik/privatnik, niste slobodan čovek, i ko vam je za to kriv. Tako je govorila i Megi Tačer.”
Megi, koja je ipak pobjegla od sudbine da bude piljarica kao slobodni i časni privatnik.
