Aleksa Šantić je pevao u prvoj strofi pesme “Na ubogom polju” ovako:
Na ubogom polju moga zavičaja
Ne čuje se pjesma veselja i žetve,
Samo šum žalosni robinje Neretve
Hladan vjetar nosi preko pusta kraja.
Dalje čitamo čak i ovo: “Moja jadna zemljo, mi smo i sad sluge.” Pri kraju pjesme autor sasvim očajava: “Teško nama!… Eno, tuđin se veseli / i sva blaga naša otima i hara…”
Nejasno je otkud ovaj dešperantan ton, ako se zna da su stihovi iz 1921. godine? Tek je tri godine od završetka Velikog rata, stvorena je kraljevina u kojoj ključnu reč imaju Srbi Karađorđevići. Je li to jadna zemlja za Aleksu koji je samo pre 17 godina pisao: “I svuda gdje je srpska duša koja / Tamo je meni otadžbina moja – / Moj dom i moje rođeno ognjište”? Aleksin Mostar je u (takoreći) srpskoj državi; stvorila je tu državu svetskom slavom ovenčana u krvavom ratu pobednička srpska vojska. I sad uticajni Šantić peva kad da iz tuđine posmatra stradanje svog naroda? Tuđin pljačka i orgija? Srbi sluge bili i ostale? Nejasno.
Sem ako je ovo socijalna pesma, kao što je znamenita “O klasje moje”. Ali nije tako klasifikovana u maloj zbirci Šantićeve poezije koju sam ja konsultovao (biblioteka Blic, Beograd, april 2018 ) Rečeno je da je to rodoljubiva pesma. Ili možda nije pisana 1921?
Ostajem u nedoumici. Neka.
Inače, moj favorit u Šantićevom opusu je “Mi znamo sudbu”. Emotivno, oštro, odlučno za ljudsko dostojanstvo u slobodi. “Volovi jaram trpe, a ne ljudi.”
