To se redovno događalo subotom. Otac iskreno i veselo predloži mojoj majci da pođe na zabavu (igranku) u zadružni dom u Budimlji, da prošeta, čuje priče i vidi se sa narodom iz sela. Ona bi rado prihvatila predlog – relaksacija na kraju porodične radne nedelje, na toj jednoj vrsti lokalnog druženja i zabave.
Brzo bi uzela čistu haljinu i novu šamiju. Sa njom je redovno išla i očeva sestra, moja tetka, koja bi pred veče došla sa Babina da se vidimo i da prenoći. Ali bi povele i mene, na moju veliku dječačku radost; još je bilo rano za krevet. Radoznalo sam ‘snimao’ svijet odraslih.
U velikoj Sali zadružnog doma omladina je plesala. Standardni “bend” su činili harmonikaš i violinista, ponekad uz pomoć frulaša. Igrala su se i kola: sitna i crnogorsko narodno oro. Puno utisaka za dva sata druženja i posmatranja. Ali drugi put o detaljima ovog zanimljivog folklora. Naumio sam da ispričam nešto o ocu.
Dok bi mi polazili, otac bi već razgrnuo po kuhinjskom stolu neke svoje sveske. Bile su pune kratkih zabilježaka, a na svakoj stranici su se ređali neki spiskovi. Na primer, spisak: vade; redoslijed navodnjavanja parcela. Na primer, spisak aktivnih boraca za vrijeme drugog rata, počev od septembra 1943. pa dalje. I slično… Koristio je i listove A4 formata, sa blagom plavom nijansom, koji su bili ispresijecani vertikalnim i horizontalnim, jedva vidljivim linijama – taj papir smo zvali “Visoki karo”, i tamo je otac unosio one najduže spiskove koje je, zamišljen i namrgođen, više puta prepravljao i prepisivao.
Oko deset sati mi se vraćamo, raspoloženi, ja redovno glibave obuće, i pričamo glasno, prepričavamo što smo viđeli i čuli. Pas Ćako bi nas sačekivao čak kod Cklada.
Još s vrata pogledao bih na radni sto. Otac i dalje zagnjuren u spiskove, zamišljen ali ne i zabrinut; poneko ime je precrtano, neko dodato; umetnuti komentari.
Jednu sitnicu sam zapazio: jedinicu je redovno pisao sa tačkom iznad. To mi je bilo zabavno, glasno bih se smijao – u školi smo svi pisali bez te čudne levitirajuće tačke, Jednom sam oca zapitao, pa šta to treba da znači? On je pomirljivo izustio samo svoju čudesnu uzrečicu “koga?” – ali nikad nije prihvatio moju arogantnu sugestiju. Iduće subote dolazili su novi spiskovi, ponovo od broja jedan sa tačkom nad glavom. Ali i to ću da ostavim za neki budući zapis.
Kao momčić već zapamtio sam priču o očevom teškom ranjavanju u decembru 1941. Komšija ga je pozvao da izađe na vrata kuće, da mu nešto kaže. Otac je otvorio vrata, držeći za ruku moju dvogodišnju sestru Vinku. Vidio je pred sobom Čukića koji je uperio pušku kragujevku u očeve grudi. (Mnogo godina potom pričao je: vidio sam crno grotlo cijevi i zurio u rupu.) Zlotvor je opalio samo jedan metak – sa te distance se ne promašuje. Otišao je ubica mirno putem prema Šeru. Otac je ležao u lokvi krvi, majka je zakukala, a Vinka vrištala. Razlozi za ubistvo su bili banalni: Otac je partizan, a ubica talijanski kolaboracionist. Formalno, ubistvo je osveta za atentat na plemenika Čukića, koji je bio marionetski predsjednik okupirane opštine Berane. (Pleme je ofrlje donijelo odluku ko je mogući ubica i označilo metu; faktički, Miko nije pucao, iako je bio u partizanskoj četi, atentator je bio vižljasti i spretni Vojo Maslovarić sa Mašta, koji je potom poginuo u borbama za oslobođenje u Bosni i proglašen za narodnog heroja.)
Čudesnim spletom okolnosti Miko je ostao živ posle višemjesečne agonije, neurednog liječenja i napornog skrivanja od kvislinga.
Nikad nijesam osjetio kod oca da je imao trajnu traumu sjećanja na ovaj događaj, opreznost u kretanju, osvrtanje ili promjenu planova i putanja. Išao je nenaoružan. Bez vidnih simptoma straha od još jednog pucnja. A omraze u selu nijesu bivale manje i nikad nijesu presahle, pa do dana današnjeg – čini mi se.
Ne shvatam: veselo društvance dolazi sa priredbe ili igranke; pritiskamo kvaku, ulazimo. Vrata nezaključana. Na prozorima nema kapaka. A otac spokojno inovira spiskove.
Kako je moguće da se ne osigurava baš ni na koji način od nekog novog atentata iz duboke pomrčine? Ta je pomisao bila daleko od njega. Tvrdo je vjerovao da je sa završetkom rata prestao i svaki lov na ljude, da nema više podjela i pizmi. Često je išao pješke, uvijek pješke, do Babina kod sestre, svakog dana do radnog mjesta u gradu; bez žurbe, bez panike, škrto pozdravljajući poznate i nepoznate. Noću i danju, ljeti i zimi, kad je suvo i kad su povodnje.
Mi djeca smo rasli u atmosferi totalnog spokojstva. Bez ikakve ideje o podlosti u okolini, o snivanju osvete tu, bukvalno iza ćoška.
Njegovo praštanje pokušaja ubistva i gušenje straha od zlih ljudi koji snuju svoje tokove prava i pravde do danas je ostala za mene najjarkija crta u karakteru moga oca – uzvišena i časna, a vazda nedokučivo misteriozna u mom duhu do staračkih dana.
Ko zna? ona tačka nad jedinicom možda je nagovještaj metka, ipak neki simbol mogućeg belaja koji se krije u zamršenim mrežama lokalnih zemljišnih, imovinskih ili ideoloških spiskova?
