Politikin zabavnik od 18. januara 2019. objavio je tekst novinara ovog glasila Nemanje Baćkovića “Dugo putovanje Henrika Lautnera”; članak je garniran začinima iz istorijske čitanke “Ko su bili ljotićevci”.
Riječ je o srpskom fašisti Henriku Lautneru. U stvari, on je Miloš Vojinović, komandant Ljotićevog Četvrtog bataljona Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Vojinović je dakle Ljotićev oficir, koji je promijenio svoje ime da bi se vjenčao sa bogatom đevojkom iz Užica. Čitalac u Zabavniku može naći i ’dobronamjerni’ dezert o Dimitriju Ljotiću i Zboru, sa odgovarajućom ’ljupkom’ fotografijom.
Protiv ovog zlog teksta odlično je reagovao u Peščaniku Saša Ilić 21. januara 2019. (I još neki koje ovđe ne pominjem.)
Autor Baćković (umalo da pogriješim, pišući umesto slova a slovo e!) prihvatio se ovog posla da poništi istorijsku istinu koju je publikovala Olivera Milosavljević. Ona je 2006 napisala knjigu Potisnuta istina. To je naučan ’studija o tom vremenu sa kompletnim uvidom u bibliografiju nedićevske propagandne mašine, bilo da je reč o politici, istoriji, kulturi ili sportu; tu su i izvodi iz tekstova koji su se štampali u to vreme, bilo da je reč o viziji posleratne Evrope dr Gebelsa, o preimenovanju beogradskih ulica, o cenzuri knjiga i filmova, uvođenju krsnih slava u državne institucije, o proglašenju Hitlera naj-Evropljaninom’.
Govori tamo dr Milosavljević i o Nedićevom apelu da se svi priklone izgradnji “srpskijeg života” (“Pomozite mi, tako vam mleka srpskog!”), o nacionalizaciji imovine Jevreja u Srbiji, o permanentnoj antisemitskoj propagandi i borbi protiv “jevreizirane štampe”. Antisemitski list Dimitrija Ljotića Naša borba, pripremao je klimu za konačno rešenje u Srbiji. Ilić veli: “Isto tako, Ljotićev Srpski dobrovoljački korpus je realizovao tu ideju na terenu, da bi se pred kraj rata integrisao sa snagama Trećeg Rajha, kao Srpski dobrovoljački SS korpus (Serbischer SS-Freiwilligen Korps)”.
I sve je to plasirano najmlađim i mladim čitaocima u današnjoj Srbiji! Plasirala je vlast. Zar Ministarstvo kulture nije vlast? Ministar kulture i javnog informisanja Vladan Vukosavljević: “Nema nespornih istorijskih činjenica, ali postoje pretežno nesporne istorijske činjenice i mislim da bi ih se valjalo pridržavati kada je reč o tumačenju naše vrlo delikatne istorije. Imamo jedan primer koji je očigledno neveseo primer”.
Tri stotine đaka i još 3000 Kragujevčana dobro su znali ko ih je 21. oktobra 1941. odveo na strijeljanje. Ljotićevi neljudi. Dimitrije, sine Mitre! Majke Srbije jedinče! Ima nespornih istorijskih činjenica; jedna se zove Marisav Petrović, komandant Petog dobrovoljačkog odreda, krvnik Kragujevačkih đaka. Strijeljanje đaka je tek insert iz domaćeg filma Vrlo delikatna istorija?
Doba vladavine vladana. I nemanja, s obje strane Drine.
Do nedavno smo imali premijera koji je imao ovakav mentalni sklop. Odgovarajući na pitanje posetilaca internet prezentacije Demokratske stranke Srbije, Vojislav Koštunica je decembra 1996. ovako autorizovao svoje stavove o Dimitriju Ljotiću: “Vaše pitanje o tome kako gledam na političke ideje i političko delovanje Dimitrija Ljotića, kao i na određene njegove misli, koje je on izložio u knjizi ‘U Revoluciji i ratu’, štampane šezdeset prve godine od strane “Iskre” u Minhenu, zahtevalo bi mnogo iscrpniji odgovor i odvelo bi nas dalje u istoriju. Pokušaću da na vaše pitanje ipak odgovorim sasvim kratko. Kao političar, kao mislilac, Dimitrije Ljotić nesumnjivo predstavlja jednu mnogo složeniju ličnost, sasvim drugačiju od načina na koji je ona prikazivana u zvaničnoj komunističkoj, jugoslovenskoj istoriografiji…”
Na žalost, mi više nemamo Mirka Đorđevića, koji je znao i smio da ovako piše: “Ko je bio sa Ljotićem na kraju II svjetskog rata? E, o tome već nije ugodno govoriti: bio je Nikolaj Velimirović, koji je nad odrom Ljotićevim održao nadahnutu besedu. Sve smo to objavili i niko da čuje ni da pročita. No, ko sme da “sići na sveca”: vladika je proglašen za sveca 2003. i ima “dva zapovedna dana” u kalendaru SPC. No, makar nešto se mora pomenuti o Ljotiću i Nikolaju. Krajem aprila 1945 – kada je Adolfu Hitleru bilo ostalo još osam dana od života – vladika Nikolaj je izgovorio zanosnu himnu Dimitriju Ljotiću, kombinujući patos crkvene himne i narodski deseterac, iz koje navodimo samo jedan deo:
“Dimitrije, mudri dobrovoljče,
i božiji divni ugodniče,
Što molitvom nebesa otvaraš,
i zlotvore duhom pokoravaš.”
Hm: možda je upravo pop Nikolaj ona strategijska i taktička muka srpskih šovinista, muka zbog koje se mora pozitivno govoriti o Dimitriju Ljotiću?
Ne sičati ni o Ljotiću? Miti bogomoljcu? Kolaboracionisti?
