Nešto sam pobolijevao tih dana, sjećam se. Na silu sam večerao, popio ljekove. Sjednem da odgledam intervju sa kontroverznim narodnim herojem koga je anonimni napadač na ulici isprebijao. Posledice po starog gospodina su bile brojne, neke i vidne: povrijeđeno oko, ožiljak na licu.
Ljupka voditeljka je primetila dobronamjerno: kako bi bilo dragi gospodine da malo dotjerate kod plastičnog hirurga te vaše povrede. Sad su to rutinske i lake intervencije, rezultati su po pravilu vrlo dobri. Sagovornik je otprilike rekao: “A što đevojko? Pa meni je ostalo još par godina života. Tamo kuda moram lijep izgle mi ne treba. Neću ja to da diram.”
Svidio mi se odgovor ratnog veterana. Kao i meni da je smjesta bilo bolje od gledanja istini u lice.
Imao sam staru ličnu kartu. Uveliko je vladala jagma za novim, biometrijskim dokumentom. Dugi redovi su se vukli ispred šaltera Mupa. Oklijevao sam da i ja stanem u red. Nikome nijesam rekao u lice ono hrabro: “Čemu”, ali kao da je ovaj komentar visio u vazduhu. U tom odugovlačenju ohrabrio me i prećutni stav šire porodice. Mislili su da nije prioritetno.
Međutim, moje zdravlje se poboljšavalo. Vratila se kondicija, apetit porastao. Odložio sam ljekarije.
Jedno jutro, vanredno čio, odlučim da uzmem ličnu kartu sa čipom. Skupim potrebne papire, napravim strategiju da ne čekam previše pred šalterom. Neka bude sreda, sredina sedmice, svi zahuktalo rade u firmama i nadleštvima; još ću se potruditi da se pojavim u 11 – doručak je prošao a kraj radnog vremena daleko.
Tako postupim. Stanem na kraj reda. Sumorna dužina, ipak. Izdržaću. Da prekratim vrijeme, brojim ljude preda mnom. Četrdeset osam. Prebacujem težinu tijela s noge na nogu. Gubim samopouzdanje posle tri sata džojanja; sjetim se onog generala i njegovog načina sagledavanja stvari. No, da su ga provocirali, možda bi rekao ne treba olako ni odustajati. General je to.
U tom premišljanju, začujem zvonki glas djevojke sa šaltera. “Čeka li neko s bradom?”
Tajac. Kuriozitet. Iznenađenje. Zaista vidim četiri face s bradom, i oni su zatečeni pitanjem, pristojni ljudi. Javljaju se. “Imaju prioritet, ako su reha…” uporna je službenica, ali je ne čujem u narastajućem negodovanju gomile. Jedan od četvorice priđe šalteru. Devojka zavapi: “Gospodine Vujoviću! Zaboga što gubite ovde dragocene časove koje kao ministar posvećujete narodu?” Vujović pribrano reče: “Znate, došao sam samo da Vam kažem da ja imam ličnu kartu. Propisi su najvažniji. Ne čekajte me”.
Jedno lice koje je slučajno tog časa nadgledalo proces rada priđe i nekontrolisano poljubi podređenu individuu. “Prepoznala si ga!”
Šalterica nastavlja da insistira. Sledeće pitanje je glasilo za četiri uočena tipa, a da je li neko od njih rehabilitovan? Ima prioritet.
Odrečno su vrteli glavama s istoka na zapad. Ali zagalami neočekivano jedan vremešni kandidat, uredno obrijan i pristojno odeven. “Ja sam rehabilitovan”.
Zagalamismo. Ovo je previše. Umorne i vidno nervozne osobe su gunđale. Kakav je ovo način? Odlučna je u protestu bila jedna dama u drugom stanju, koja je držala za ruku trogodišnju devojčicu. Lice sa šaltera joj strpljivo objasni da je propis jasan i da će inkriminisani gospodin oposliti stvar pre nje, razlog je njegova ideološki čista pozicija.
Odustao sam! Nisam razočaran. Vidite, vredjelo je truda vaditi ličnu kartu u pozno doba života; zbog sreće samog čekanja dokumenta.
Pardon generale, treba se truditi do zadnjeg sekunda života, koji je nepredvidljiv.
