“Među Vukovim pesmama o Kosovskoj bici najveći značaj za formiranje modernog kosovskog mita u XIX veku imala je pesma “Propast carstva srpskoga”. Ona nudi hrišćansko objašnjenje Lazareve smrti i poraza njegove vojske na Kosovu. Uoči bitke, Lazar od Bogorodice dobija pismo u kome mu ona obećava pomoć, ali mu ostavlja da sam izabere jedno od dva carstva koja zahvaljujući njenoj pomoći može da dobije; pita ga hoće li prolazno zemaljsko carstvo, kojim će vladati ako mu Bogorodica pomogne da porazi Turke, ili večno nebesko carstvo, koje mu sledi ako Bogorodica poradi na tome da se bitka završi porazom srpske vojske i Lazarevom mučeničkom smrću. S obzirom na to da je Bogorodičino pitanje retoričko, Lazar ne okleva i izjašnjava se onako kako se gore na nebu od njega očekuje, to jest za nebesko carstvo:
Mili Bože, što ću i kako ću?
Kome ću se privoleti carstvu?
Da ili ću carstvu nebeskome?
Da ili ću carstvu zemaljskome?
Ako ću se privoleti carstvu,
privoleti carstvu zemaljskome,
zemaljsko je za maleno carstvo,
a nebesko u vek i doveka.
Car volede carstvu nebeskome,
A negoli carstvu zemaljskome…
Ovo piše Ivan Čolović na Vidovdan 2019.
“Međutim, u istorijskim i političkim okolnostima koje su nastale posle objavljivanja ove pesme, Lazarev izbor nebeskog carstva predstavljao je problem, jer su Srbi i drugi Južni Sloveni bili zaokupljeni borbom za oslobođenje…”
I kreću brojne revizije! Sa i bez cara Lazara koji nije bio car. A sa carem Dušanom čije carstvo valja obnoviti na ovome svijetu. A kad je tako, Obilića ne možemo skrajnuti.
“Radikalnu reviziju Lazarevog ugovora s Bogorodicom izvršio je Njegoš u Gorskom vijencu (1847), svom glavnom delu. On je ovaj ugovor anulirao i stavio ga ad acta. Umesto toga, ponudio je ugovor koji će kosovski junaci, predvođeni Milošem Obilićem, sklopiti sa svojim potomcima, ugovor kojim će se junaci obavezati da će se na Kosovu polju do smrti boriti za zemaljsko carstvo, što će druga ugovorna strana, to jest potomci, primiti i poštovati kao sveto zaveštanje koje se po cenu života mora čuvati. U Gorskom vijencu nalazimo sliku večnog onostranog boravišta, koje je nastanjeno junacima izginulim na Kosovu i drugima koji su pošli za njihovim primerom. Dakle, do ovog boravišta na nebu ne stiže se odricanjem od pobeda na zemlji, nego, naprotiv, žrtvovanjem za takve pobede. Njegoš ga zato zove “viteško carstvo”. Zato tu nema mesta za martira Lazara; u Gorskom vijencu se on uopšte ne pominje. Ali zato je Muratov ubica Miloš Obilić vladar ovog carstva, on “nad sjenama vlada” (Petrović Njegoš, Petar II: 1926: stihovi 1009-1011). On vlada i dušama živih junaka, prikazuje se u snu Crnogorcima koji se spremaju za “istragu poturica”, za ubijanje i pokrštavanje svojih suseda muslimanske vere, što je glavni događaj opisan u Gorskom vijencu, za koji nema potvrde u kredibilnim istorijskim izvorima. Miloš je za njih zakon, on je vrhovni sudija i oni se trude da imaju čime da se pred njim pohvale, da imaju sa čim “izać pred Miloša” (Isto: 73-78).”
I stigli smo do ovakvog tužnog zaključka: “Tako je, kad je postala motiv političkog mita o Kosovskoj bici, hrišćanska priča o Lazarevom opredeljenju za carstvo nebesko – čije prve verzije nalazimo u kultnim spisima o knezu kao hrišćanskom martiru, i koja je svoj hrišćanski karakter sačuvala i u narodnoj pesmi “Propast carstva srpskoga” – pretrpela niz revizija, a u nekim slučajevima od osnovne priče nije ostalo skoro ništa. Lazarevo opredeljenje zamenjeno je Miloševim, a ulogu instance koja garantuje njegovu ispravnost, umesto Bogorodice, dobio je srpski narod. Takva, od tragova hrišćanskog nasleđa očišćena, priča o izboru između dva carstva bila je oživljena u verzijama kosovskog mita koje su se pojavile uoči i za vreme ratova u Jugoslaviji 1990-ih godina. Nju je od Njegoša, citirajući ga, preuzeo i Slobodan Milošević (1941-2006) u govoru na proslavi 600. godišnjice Kosovske bitke organizovane 28. juna 1989. godine na Gazimestanu, mestu na kome je bitka održana. Ni Milošević nije pomenuo Lazara i nije otišao da se pokloni njegovim moštima, koje su za tu priliku bile donete u jednu crkvu u blizini Gazimestana. I za njega je Miloš Obilić bio taj kome Srbi treba da se poklone i kome treba da polože račun o svojim delima, o tome da li su verni čuvari njegovog junačkog zaveta. Milošević je u to vreme bio uveren da je u tom pogledu mnogo učinio i da ponosno može da izađe pred ovog srpskog nebeskog sudiju: “Nije nam danas teško”, rekao je on, “da odgovorimo na ono staro pitanje: sa čim ćemo pred Miloša.”
Oj, davori, ti Kosovo ravno.
