Leksikoni nas uče da je poslovica sažeta formulacija iskustva. Ona je izrikom i zaveštajna poruka. Jezgrovito opažanje prihvaćeno u tradiciji (dr Nada Milošević u Rečniku književnih termina).
Kako su nastale poslovice? Zašto su se održale? Zbog čega su na glasu? Nastaju li i danas poslovice?
Ovo su aktuelna pitanja koja bi, možda, valjalo elaborirati.
Miloš tvrdi sledeće: poslovice su govno! One su nastale, po prilici, ovako. Neki bahati čovjek pri vrhu vlasti smisli neku glupost, za dnevnu upotrebu; pritom napravi dovoljno opštu formulaciju neke situacije. Na kraju svi to blebeću; u početku, jer moraju, to je mantra; kasnije, jer je „mudra” poslovica.
Dobar primjer te tehnologije je sve izvjesnije rađanje jedne buduće poslovice. Kažu, povodom Kosova: „Narod koji nema prošlost, nema ni budućnost.” Ovo obično intelektualno mlataranje ponuđeno je da se opravda preambula Ustava – tamo piše da je Kosovo vječno naše, jer je ono naša prošlost i kolijevka i tako dalje i tome slično. I da se opravda naše odbijanje Ahtisarija, UN, Zapada…
Mnozina sada samo to ponavljaju, jer moraju. Kao članovi Partije, kao Patriote. Jer se ne smije drugačije. Jer si inače unutrašnji neprijatelj. Jer je Čeda izdajnik. I Sorošovac.
To je faza fortmiranja protoposlovice iz magme političkog žargona.
Usled dugog ponavljanja, protoposlovična „misao” će postati narodna mudrost. Zvuči ona i sada kao poslovica, kao filtrirana suština života. A šuplje je sve u njoj!
Protoposlovice nastaju na ideološkim pijankama partijskih komiteta. Onda se nude narodu kao narodni proizvod – portparolaškim mehanizmima.
Odabir prvih varijanti od kojih nastaju protoposlovice, jezgra mudrih fermentacija, male su tajne narodskih, domaćinskih liderčića. Svakako, danas tu vidimo i uticaj „mladih lavova” u komitetima (tako zovu tu faunu!). Oni ponešto i čitaju, a znaju i da uključe kompjuter. Kad čitaju, čitaju hitove. Podvlače pojedine rečenice od kojih se može ispeći narodna mudrost.
Evo mogućeg scenarija nastanka protoposlovice „Narod koji nema prošlost, ne može imati ni budućnost.” Neki obrazovani član Partije je, čitajući Suzanu Tamaro i njen roman Anima mundi, uočio na strani 54 sledeće reči:
„Izbrisao sam prošlost. Brišući je, poništio sam i budućnost.”
Podvukao je ovaj red, i duboko se zamislio. Kako on povazdan brine samo za naciju, ekstrapolisao je misao tako da se odnosi ne na sudbinu jednog pojedinca, što je do smijeha zanemarljivo, nego na srpsku naciju, što je seriozno i nezaobilazno. Tako je nastala ideja koja je saopštena Šefu, a ovaj se opredijelio za formulaciju koja glasi: Nacija koja nema prošlost, nema ni budućnost. Onda je ustao i krenuo na naredni sastanak; napravio je kratku stanku između dva svoja istorijska koraka, te riječ „nacija” ipak zamijenio širim pojmom „narod”. Ili je bilo tako nekako.
Kao što vidimo, odabir građe za mešenje poslovica nije sasvim trivijalan postupak. Mučan je u svojoj banalnosti sav kasniji aktivni život, a naročito izrežirani postupak njenog umrtvljavanja do stadijuma sivog patuljka.
Varijacije u tumačenju su moguće; ovako ili onako, jedno je sigurno – uskoro će naši đaci učiti u školama novu narodnu poslovicu. Biće vezana za Kosovo. A Kosovo će, pomoću ruskih stega, biti vezano za nas (riječ poslovica je ruskog porijekla). Ona će biti biser među biserima:
„Narod koji nema prošlost, nema ni budućnost.”
Ko sumnja, neka još jednom pročita: imamo iskaz kojeg krase notorni kvaliteti poslovice (Sprichwort, Proverb). Prije svega, Vidi se namah da je to „rič odvijeka” (Menčetić). Nudi gotov zaključak. Ima rezigniranu primenu (povodom Kosova, to svojstvo je više nego poželjno). Zahtev nije dramatičan, ali opominje na važne obaveze.
Patriotske. One koje elita nameće neeliti.
Desi li se, a desiće se, da naši bardovi skloni asindetonici porade još malo na stilskom doterivanju izreke, te ostave tamo samo one najskuplje riječi, dobićemo oblik „Bez prošlosti, bez budućnosti”. Kako ova forma, međutim, ima latiniziran šmek, neminovan je lingvistički kolaps do populističke parole:
„Prošlost – budućnost”.
(Napomena: Pročišćena verzija upućena za ElektroBeton 23. aprila 2007, Miloš)
