U osnovi je pošteno i hrabro što književnik S. Basara razmišlja o tome sa koje se strane ušao metak u tijelo slavnog Dimitrija Tucovića, Srbina sa dna kace. On piše:
“Vrhovno biće je htelo (i uspelo u tome) da ostvari stari, vlažni radikalski san – prečesto se ostvarivao – o korporativnoj narodnoj državi Srba neiskvarenih porocima Zapada – drljavoj poluRusiji, polukasarni, poluzemljoraničkoj zadruzi – u kojoj strogi ali pravični domaćin deli čeljadi goveda, zejtin i brašno.
Vizija (i praksa) takve države već je pri kraju u XIX veku bila teški anahronizam – pisao je o tome Dimitrije Tucović, pre nego što je poginuo od prijateljske vatre – a šta je ta država danas, o tome se obavestite pogledom kroz prozor ili – bolje – pogledom na televizor.”
