“Znaš li šta tu čovjeka najviše ljuti? Ne to što oni izmišljaju, izmišljanje se uvek može oprostiti, izmišljanje je lepa stvar, jer vodi istini. Ne, ja se ljutim što oni lažu i što se sopstvenoj laži klanjaju.”
Ovo svakog dana mogu reći svakom sagovorniku u Srbiji. Jedni će se pokunjiti u nelagodi, uplašeni da se ne pročuje tamo đe se vodi evidencija šta ko blebeće. Reći se:
–Jeste, ali šta sad, ajde da ne razglabamo, dosta mi je politike…
Drugi bi rekli:
–Sjajno ste to formulisali, ne može tačnije da se okarakteriše naša svakodnevna zbilja. Zaista čestitam, sve stoji, svaka reč i zapeta. U tome živimo, u toj laži koju autori fetišizuju.
A samo jedan u pet miliona (sad je to aktuelno tako reći) možda bi stavio prst na slepoočnicu, poćutao i ozaren rekao:
–Setio sam se! Pročitao sam kod Dostojevskog, ma Rus je bio lucidan u prepoznavanju trajnih istina. Formulisati misao i da ta formulacija zvuči posle sto pedeset godina kao da je danas sročena za ovu stvarnost – to jeste književni talenat.
I bio bi u pravi – taj jedan od pet miliona.
(Zločin i kazna, strana 131)
