Fizički bol je teško podneti. Koji fizički bol? Ima ih na hiljade. Svi su različiti. Razlika nije samo u jačini bola. Svaki bol ima svoju jedinstvenu osobenost, kvalitet (“aromu” koju je teško opisati), ali koja nesumnjivo postoji. Nju pamtimo i strepimo od nje.
Neprijatno je kad te boli glava, baš je mučno. Ali kad te boli zub! Legendarna zubobolja. Ta dva bola se razlikuju “kao zemlja i nebo”. Svi zaziremo od uboda kad se daje injekcija. Objektivno, to je smejurija od bola. Mada, pojedinci imaju sklonost da podlegnu panici od same vizije rupice na koži. I puke izvesnosti da će ih ubosti igla.
Boli zagnojena rana. U čiru kuca neko “srce bola”. Bolovi u stomaku! Boli peta kad nas nažulja cipela. Iz literature i pripovedanja “znam” kako boli amputirana ruka. Boli spržena koža, to sam doživeo nekoliko puta. Jer smo neoprezno uhvatili vrelu dršku grejalice. Jer je neko prosuo kutlaču rastopljenog katrana na list leve noge. U nedogled možemo da ređamo opise svih mogućih povreda i vrste bola koji donose te povrede.
Boli udarac boksera u obraz. Bridi. Udarac u nos tišti žestoko, curi krv. Ali udarac u cevanicu! Fudbaleri nose specijalne štitnike da sačuvaju sebe od uboja i modrice na potkolenici; seva bol iz cevanice. Munje bola sevaju. Ta svjetlost ima bezbroj prezasićenih, kratkotrajnih nijansi. Iskri i plamti bol.
Mnogi su doživeli čudo i agoniju udarca u lakat. Sve, sve – ali lakat. Čitao sam dosta, ali koliko se sećam samo jedan pisac je naglasio specifičnost bola iz lakta: Džordž Orvel. Pominje na strani pingvin izdanja romana “84.” čuvara koji palicom (truncheon) udara zatvorenika u lakat. Nesrećnik pada u trenutnu agoniju. Pakao povređenog lakta. Pisac ne propušta da na tom mestu napiše: “Nothing in the world was so bad as physical pain”.
Ovo je pravo mesto da se setimo jedne epizode iz memoara prote Mateje. Mateja je jednom prilikom hrabro prihvatio da ide na razgovore i dogovore sa Turcima. Ovako: Mateja je sin čoveka koga su Turci na prevaru uhvatili, vezali i odsekli mu glavu pored Kolubare. Vitez izabrani je nesumnjivo bio taj prota. On je imao sva prava da zazire od turske zadate reči. Pa ipak nije postupio kao zlopamtilo. Držao je da čovek nema rogove za vezivanje; ima reč. Epizoda sa dogovaranjem nije išla baš bez nervoze, ali se okončala bez krvoprolića – prota se vratio ustanicima. Tu je imao oštar verbalni sukob sa Karađorđem. Karađorđe, prek kakav je bio, rekao je Nenadoviću da je taj akt odlaska Turcima – izdaja. Za izdaju, zna se: sabljom po vratu. Prota je bio van sebe od uvrede; plakao je od besa i ozlojeđenosti, kako neko može njega da optuži za saradnju sa neprijateljom?
Izgladili su konflikt, a važno je ono što je vođa ustanika tada obrazložio. Niko ne kome biti siguran da će se na isleđivanju držati “junački”, te da neće neprijatelju odati tajne. Parafrazirano, rekao je Matiji da ne zna šta su fizičke muke i da ne zna šta može a šta ne može izdržati u zatvoru – dođe trenutak kad se više ne može podnositi bol i mučenik priznaje i što ne traže od njega.
(Kasnije, našao sam original Protine reči, odeljak X na strani 134. Karađorđe doboga ljutit: “A, kojekuda, ko tebe posla u Turke? Ti ide po Petroburgu, ide po Beču, pak ode u tTurke da sve tajne pokažeš” – Ja kažem da ne bih nikakve tajne otkrio makar poginuo. – “Enede! A kad Tura metne na muke, kako ne bi kazao?… Ja ne kažem da si neveran meni i narodu. No kažem da si lud.”)
Nema ništa gadnije u svetu od fizičkog bola – to je rekao Karađorđe svom saradniku mnogo pre pojave Orvelove knjige, gde stoji rečenica: “In the face of pain there are no heroes.”
Ovo upozorenje dobar je povod da razmislimo o pojmu heroja. Zbilja ima srčanih ljudi koji u borbi pokazuju herojstvo. Na primer, prkose pred streljačkim strojem, ponove uverenja zbog kojih su osuđeni na smrt (Stevan Filipović u Valjevu) ili se nadmoćno nasmeju bednicima iza pušaka u stroju i bodre narod da nastave otpor okupatoru (Ljubo Čupić u Crnoj Gori). To jeste herojstvo. Za odvažno delo neodavanja tajne pri mučenju treba pronaći neku drugu reč ili sintagmu, na primer heroj ćutanja.
Nikome se nije verovalo a priori; izašao iz zatvora živ? Niko nema takav kredibilitet, ma bio on klasičan heroj u ranijem životu! Izdržati nepojamni fizički bol, to je test za sebe. Samo mali broj ljudi u zatvoru su, izgleda, pobedili mučitelje. Pominje se taj podvig za Krsta Popivodu. U pritvoru je proveo, pred Drugi svetski rat, mesec dana i svirepo mučen (inkvizicijskim metodima: ubacivanjem soli u telo i žeđu, stezanjem lobanje konopcima, razdiranjem otvorenih rana na telu tupim predmetima i dr.) I jedna žena je pobedila sličan fizički bol: revolucionarka Spasenija Cana Babović.
Kad je reč o antifašističkom otporu, Krsto i Cana su izgleda jedini, kako tvrdi Wikipedia, koji su poneli partijsko i kolegijalno priznanje “Heroj ćutanja”.
