Dr Esad Kučević iz Tutina opominje, u ponedeljak 11. oktobra 2010:
„Četnici još nisu umrli, a kad će ne znamo. Njih nije izrodila aktuelna vlast, niti su vaskrsli iz ravnodušnog režima. Oni su narodni otrov koji genetski modifikuje sadašnje generacije, suočene s opasnošću da zbog četničke radiokativnosti, Srbija postane zanimljiva Iranu, za njihova nuklearna postrojenja.
Takvi utisci nameću se povodom otkrivanja biste komandanta mileševskog korpusa Vuka Kalaitovića. Ozloglašenom poručniku, koji iz ljubavi prema otadžbini, na nevinim komšijama i golobradoj dečurliji Zlatara i Polimlja, okrvavi ruke i koljačku kamu ostavi u amanet zaslepljenim sledbenicima iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Samovoljno i masovno pristalim da se klanjaju spomeniku zločina, zahvaljujući preživelim saborcima, koji na padinama Čemernice otkriše trajni beleg i krajputaš. Ponosno i revizijski, u cilju opamećivanja budućih pokolenja, uzbrdnom nizbrdicom, nedaleko od ivanjičke spomen-biste Draže Mihailovića, te krvavih pešterskih polja, usahlih i zauvek opustošenih zločinačkim četama Pavla Đurišića.
Upravo u danima kad s raznih strana pristižu apeli za smirivanje uzavrelih strasti, nastavlja se specijalni rat u Sandžaku i po ko zna koji put vatra gasi benzinom. Ratnohuškačim usklikom i gazimestanskim obrazloženjem: „Ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo!”
Tako treba, na evropskom putu. Prvoplasirani, u glavnoj ulozi je državni sekretar Slobodan Homen. Neumorni tragač za Dražinim grobom, prednjači ispred BIA delegacije što prošlog leta položi Mihailoviću venac na Ravnoj gori i njenog direktora Saše Vukadinovića, četničkog unuka.”
