Ne znam na šta sam više ozlojeđen, pisao sam o tome. Da li treba prezreti poslovice, ili one koji ih zloupotrebljavaju? Miloš je najpre u pravu, odlučno odbaciti taj književni rod.
Evo, rasisti divljaju u Kruševcu, a mudri novinar nas opominje: Za tuču je potrebno dvoje.
A-ha, razumem. Dveri hoće da vode politiku tučom na ulici, i malo su u panici – ko je drugi? Dilemu razrešava Premijer prosvetljenjem: pa pederi su oni drugi. Oni čak i žele da se pojave kao drugi. Tako stižemo do legalnog rešenja, marš dvoje sa ulice.
Navijači, što god to značilo, hoće da izmlate “majmune” iz Engleske, ali ko je drugi? Majmuni. Što je dokaz da gospodin Platini treba da podeli kaznu na ravne časti.
Univerzalnost ovog rešenja je bespogovorno. Nema izuzetaka. Tolika opštost me je navela na misaoni eksperiment:
Idem sjutra u Knez Mihajlovu. Ošamarim prolaznika i čekam; ako prećuti (prećuški?), ništa se nije dogodilo. Nastavljam tako sa šamarima, jedan, dva, tri,… deset – bog me vidio! (Kud prolazim, tud bi moglo troja kola proći, troja kola ali uporedo.)
Ali sto prvi će mi uzvratiti. Nastaje makljaža. Bez brige, imam novinara, i tekst koji počinje rečenicom:
To je bilo nešto između dvojice.
Pa jeste, jeste.
