Htjeli su početkom Milenijuma da imaju nov, dobar prevod Prusta u Srbiji. Ta, evo Francuza koji duva u jedra antikomunizma! A i peder je, traže od nas da podržimo Prajd.
Neka sad to; prevod je nagrađen sa svoje ljepote srpskog jezika.
Ali ja nađem na mnogo mjesta jezičkih i stilskih nečistoća. U sedmom tomu, na strani 120. stoji: “Ali treba da se vratimo natrag.”.
Vratimo se mi naprijed, o: Nije li ta konstrukcija malo bljak, u ambicioznom i hvaljenom projektu?
Na strani 236 (Vaskrslo vreme) čitam: “Njeno lice nije bilo suviše potpuno razoreno…” Ma nije valjda.
Prust smatra da je posao pisca zadaća i posao prevodioca. Naravno, prevodioca stvarnosti u umetničku formu istine.
Ovo je interesantno i dobro formulisano: “I daleko od toga da se smatram nesrećnim zbog takvog života bez prijatelja, bez razgovora, kao što se dešavalo da tako veruju i veći od mene, uviđao sam da su sile zanosa koje se troše u prijateljstvu neka vrsta pogrešnog usmerenja, koje je upravljeno jednom posebnom prijateljstvu, koje ne vodi ničem, a leđa okreće istini kojoj bi one bile kadre da nas odvedu”. (Vaskrslo vreme, strana 296)
No, mrzim u osnovi duge ispovijedi francuskih pedera. (Englez kratko objavi da je peder, i ućuti.) Na strani 342, pri samom kraju opusa, doznajemo da je Prustova ljubavnica Albertina volela… žene. Biće da je njeno ima prosto Albert.
