Filip David je napisao roman “Kuća sećanja i zaborava”, koji je objavila Laguna 2015. Autor komentariše u jednom intervjuu:
“Нисам сигуран да екстремизам цвета само у времену економских криза. Има и других облика криза. Кризе морала, кризе савести, кризе институција. Не морају увек да се везују за економску ситуацију. Повремено наступају раздобља када избијају ерупције незадовољства, насиља које није лако објаснити, ни разумети. Хана Арент пишући о свеколиком злу признала је како она нема мира на помисао да се холокауст у неком сличном облику опет може поновити. Одбацила је мисао о “радикалном” злу, прогласила је то “теолошком измишљотином”. После суђења Ајхману у Јерусалиму засновала је тезу о “баналности” зла, да је зло нешто људско, плитко, “недостатак расуђивања и мишљења”, нешто што се може контролисати и спречити. Могла је, по сопственом признању, опет мирно да спава. По свему судећи, била је у заблуди. Ратне кланице, мржња, злочини и даље се догађају. Зло је свеобухватно и стално присутно. Присутно је у људској историји, у животу појединаца и колектива. Не пребива “на површини” него у неким мрачним, недоступним дубинама. То делује веома песимистично и онеспокојавајуће. Али са злом се не сме мирити, ма где се јавило и ма колико моћно било.”
Ove riječi su privukle moju pažnju ocenom o tezi Hane Arent. Ne znajući za misli književnika Filipa Davida, iznio sam rezerve u vezi sa idejom o ‘banalnosti zla’ u oktobru 2014. na Akademiji povodom stogodišnjice rođenja Mihaila Lalića.
