Veliki srpski problem u travnju 2018! Milo se u Crnoj Gori kandidovao za državničku funkciju, predśednika države. Ugledni beogradski nedeljnik NIN je (broj 3509) ustupio prostor novinaru Slavoljubu Šćekiću da ospori ovu kandidaturu kako zna i umije. Novinar je primijetio ovakav “blam”:
Milo je predugo politička ličnost broj jedan u Crnog Gori. Dojadio je (onima koje ometa). Razočarani su da je još aktivan i ambiciozan. Zato članak nosi naslov “Ugrožen i Mugabe”. (Šta sad, čoče? Dotični Afrikanac je bio zaśeo na čelo tamošnje vlasti, pa nikako da ode.)
Šćekić je naravno demokrata. Ali kad demokratija vodi do rezultata koji se ne dopada uticajnim pojedincima (u Crnoj Gori, u Srbiji, u Briselu…), onda daj da izmislimo princip koji nije demokratski, ali koji bi pomogao u nelagodi koja se iza brda valja. Formulišimo taj novi stav ovako: ne može neko bre da bude predugo, opet i opet biran na inače demokratski način. Neko sad pita, Koliko iznosi to predugo? U članku se nazire ovakav odgovor:
Koliko ja rečem! A ja vam velim: Mugabe.
Ima li neđe u svijetu da je neko odstranjen iz legalne procedure izbora samo zato što nam ga je preko one stvari? Nema, ako već nije zapisano u zakonu. A za Mila ne postoji takav zakon u Crnoj Gori. Pustimo Mugabea ljudima (i oficirima) njegove zemlje. Sad nas više zanima, Šta je sa primjerima iz našeg dvorišta? Zaobiđimo notornog Marjana Rističevića. Seća li se neko momčića koji se nije skidao sa televizora od kako se u Bosni zamalo zaratilo, a onda i sasvim zaratilo? Ko pamti bar trideset godina – sjeća se. Eno ga danas u fotelji šefa države. Nije star kao Mugabe, ali je Milov ispisnik, ili tu neđe. Oće li da siđe s vlasti? Ne bi se reklo! Zašto ga potcjenjivati? Dobar je on primjer za ilustraciju dogovječnosti bavljenja politikom. Ali se novinaru nešto ne dahoće da zakorači tom analitičkom stranputicom.
U članku se plasira zvučan termin: ratosiljanje. Bilo bi dobro da se ratosiljaju Mila. Ko da se ratosilja Mila? Šta se praviš da ne znaš, čoče.
Nešto još upadljivo smeta. Kad se prizivaju slike dugovječnih vladara, kako da nije pomenut Tito!? To do sada nije bio slučaj.
Niđe se ne kaže ni dva slova o tome je li Milo sposoban državnik? Ima li on neke kvalitete? Ima li valjanih rezultata? Je li bio potreban Crnoj Gori? Uporno se sugeriše da je taj visoki Nikšićanin politički siledžija.
No, dobro, ipak treba reći neku konkretnu siledžijinu krivicu – da pustimo njegovih 56 godina i strukturu njegove karijere. Tu krivicu Šćekić ovako formuliše: Milo je oštro podijelio crnogorsko društvo i nastaviće da ga oštro dijeli.
Kako se društvo može tupo dijeliti – to ne znamo, jer nije rečeno. Ali šta može da znači nepodijeljeno društvo (populistički ansambl) to vrlo dobro znamo.
I zebemo od takve perspektive.
Evo, zaboravio sam o čemu sam razmišljao na početku članka. Htio sam da kažem nešto manje bombasto. Ah, da. Novinaru je u članku zatrebala njemačka kovanica zugzwang. On veli da je tu riječ teško prevesti. Problem je i u tome što zugzwand ni jedan Jovan Kangrga ne pominje u svom debelom Rečniku. No:
Ko je zapamtio Jugoslaviju, ne bi se dvoumio. Ta mi smo bili druga svjetska šahovska sila decenijama! Imali smo briljantne velemajstore Gligorića, Matanovića, Ivkova – i bar još deset sličnih asova. Bili su oni nužno i poliglote. Oni su uveli u praksu naših jezika prevod cugcvanga: iznudica. Dobar prevod, jasan. Šahistima savršeno adekvatan. Šahovska terminoligija ovdje nikad nije bila štura. Ali počinjemo da zaboravljamo… Gligorić je preminuo, a nemamo zamenu iz podmlatka ni nalik toj veličini.
U jezičkom zugcvangu sve više koristimo, i kad treba i kad ne treba, engleske termine. Jedino Milova opozicija nikako da Britvu dovede do pozicije zugcvanga.
