Zbilja postoji kod skromnih i inače radinih ljudi jedna usplahirenost: da nisu negde u svom poslu napravili grešku. Brinu i o greščici. Vrate se na početak dela, pa još jednom češljaju, da ne promakne propust. A propust se uvijek nekako kamuflira i opstane; čitaju oni svoj rad od prije godinu dana (koji su korigovali mnogo puta) i odjednom, bez teškoća, vide slovnu grešku. Promakla!
I autor se grize, kinji sebe i priprema se da ubuduće utrostruči pažnju. Pa, postoji li čovjek koji ne griješi i postoji li delo baš savršeno, bez i najmanjih manjkavosti? Staro pitanje na koje postoje i stari odgovori. Na primer, Česi su došli do otmene mudrosti:
A kdo nic nedela, nic nezkazi. A ko ništa ne radi, ništa i ne pokvari.
Ivo Andrić je, kažu (vidi se to!), pisao priče sa mnogo truda i brige da ih publikuje bez grešaka. Pa i njemu su uporni ljudi našli ovde-onde zamjerku ili dvije! U štampanju naučnog rada pomognu i savjesni recezenti, pa ipak promaknu povremeno nepreciznosti. To je slično kao u saobraćaju: usavršavaju se prevozna sredstva i proširuju se saobraćajni propisi i pooštravaju se kazne za prekršioce, no ne mogu se izbjeći sasvim saobraćajne nesreće, niti će.
Izlaz je u radu; grešaka neka bude toliko koliko je statistički đavo odredio. Videće se već da je koristan rezultat tu. Prašina iza dobrog konja u kasu, sleći će se.
