“Na Karaburmi sam video srušenu bistu partizanke koja je poginula u svojoj devetnaestoj godini, pomislio sam: “Braćo vandali, ovo je devojka koja se suprotstavila okupatoru, nije preživela rat, nije nijednom dobrom fabrikantu oduzela vilu na Dedinju, nije nikog poslala na Goli otok, šta je trebalo u svom kratkom životu da učini, da joj vi, dokoni i neprosvetljeni, ne biste još jedared skrljali vrat?!”
Kad Ljubomir Živkov ovako govori, a ove misli ne mogu “na ovim prostorima” imati ni većinski, čak ni polovinski odjek – šta da mislim o nama?
Živkov govori o svom gradu Zrenjaninu, ovako nadahnuto i stilski lepo, sasvim precizno:
“Samo, nije ovde u pitanju čak ni iskrena i zalupana očaranost dinastijom, koliko je u pitanju obesna, osiona odbojnost prema svemu što nas podseća da smo u jednom trenutku istorije (a to je baš ceo život Žarka Zrenjanina) mi bili na pravoj strani – onoj koja se suprotstavila eksploataciji i fašizmu. Savremenoj nazovimo je eliti, koja je uveliko naopaka i koja bi u naopakosti da istraje i uznapreduje, smeta uspomena na vreme kad su Banatom hodali bolji ljudi.”
Vlast i ne pročita šta kaže građanin Živkov. Pitamo se tad kako i kad su stvari okrenule naopako da Zlo s lakoćom pobeđuje Dobro?
