Bilo je to vrlo davno kada sam kao đak u malom Ivangradu doznao da postoji list za humor i satiru – Jež. Iz tog vremena sjećam se jednog priloga, pjesme Aleksija Marjanovića:
Srećan put
U božju mater odleteše golubovi,
Provaljen čamac u budućnost plovi,
Samo je pakost bila dovoljno vešta,
Aj koješta, aj koješta.
Ćorava gatara iz zvezda nam sudbinu čita:
Sreća nas čeka s one strane duge.
Stići će ako na putu ne pomahnita,
Ej tuge, ej tuge.
Iznemogla konjica udara u sitan kas,
Na boku zvecka prazna čutura,
Pre će nas stići sudnji čas
Nego mi do futura, aj futura.
Ne mašite nam usrdno sa balkona,
Ne oglašavajte naš put na sva zvona,
Do cilja će nam ostati sto hiljada dva aršina,
Kad nas stigne tišina, aj tišina.
Zemlja postane mekana a nebo tvrdo,
I dalje nikud, sunce mu bogovo,
Da se ne povampire Kartagina i Novo Brdo
Obrasli su u trnje, aj glogovo.
Pa da li sa poslednjeg bivaka da se dignemo
Mi poslani da do đavola stignemo,
Natovareni snovima da plivamo niz reku
Ili viknemo. Marš snovi, u budućnost aj daleku.
U božju mater odleteše golubovi,
Provaljen čamac u budućnost plovi,
Samo je pakost bila dovoljno vešta,
Aj koješta, aj koješta.
Očarali su me ovi stihovi. U Ježu su radili ljudi pismeni i osjećajni. Od tada sam kupovao tu novinu kad god sam mogao. Pomagao mi je Vlado, tada student. Budimljanin Radivoje Bojičić mi je svojevremeno pomogao da i sam ponešto skromno objavim u Ježu, od mojih pjesama i pričica koje sam svrstavam u protestnu literaturu. Pa i danas ponešto objavim, pod starost.
Aleksije je bio autor od formata. Kod njega je i seta oružje humoriste. Visok literarni nivo bješe kod njega. Bila su to vremena kad su obrazovani govorili ’s one strane duge’. Kasnije je neko doktorirao na temu ’s onu stranu duge’ i gotova popara! Bio sam pogođen njegovom porodičnom tragedijom, neđe početkom devedesetih. Sin mu Bodin bijaše došao na ideju, ili su mu donijeli ideju, da brani Srpstvo u Vukovaru i diljem Slavonije. Nijesu dugo čekali brižni roditelji da ga vide u kući. Stigao je u sanduku. Ej tuge i aj, koješta. Stigla je tišina kod Marjanovića, aj tišina. Od futura ni pomena. Sad:
Bodin i Aleksije su istorijska imena. Константин Бодин је српски краљ из династије Војислављевића, који је владао од 1081. до 1099. године. Његова држава је обухватала готово све српске земље, укључујући: Дукљу, Травунију, Захумље, Рашку и Босну. A Алексије I Комнин (1056 — 15. август 1118) је био византијски цар (1081—1118).
Tako da ideja svesrpskog ujedinjenja nije mogla da prođe bez učešća potomaka careva i kraljeva?
