Novin prenose da će pesnik Šujica objaviti knjigu o Koči. Komandant Prve proleterske divizije nije bio pozer. Svaki svoj stav je plaćao u punoj cijeni. Montanjar opisuje radni sastav naših akademija:
“Pisci koji prepisuju druge; lekari koji ne leče, jer ne znaju medicinu a znaju nešto drugo; istoričari koji mitomanskim pohabanim pričama veličaju prošlost i vide je kao osvežavajući vetar u budućnost; naučnici od kojih su mnogi uhvaćeni u krađi i prekrađi tuđih dela.” A suština nezdravog života akademika je u sledećem:
“članovi akademije nemaju onu tako potrebnu autonomnost mišljenja jer su plaćeni, dat im je novac i druge ne male beneficije, da štite i brane postojeći režim, otuda su okrenuti prema konformizmu i svojoj besmrtnosti u aleji velikana sa besplatnom sahranom i bronzanim vencem.”
Koča kaže da su vodeći umovi Breton, Kami, Sart imali kompletan prezir prema Akademiji koja nema ništa sa Plaonovom školomiz atinskog vrta a ima sve sa hipokrizijo sveta. Onda još i ovo:
“mnogi su u sprezi sa policijom od ranije. I nastavljaju da cinkare a i sami su cinkareni. Akademija ima statusu odredbu da iz članstva akademik ne može biti brisan, ili tako nešto još blesavije.”
Koča je ostao uoverenju da je nacionalizam maligni tumor jednog naroda.
Koča je pisao pesme, prevodioci sa francuskog kažu na nivou jednog Bretona, možda i bolje od Aragona.
U bolnici, pred kraj života, kazao je sagovorniku: “Na putu sam bez ranca, uskoro ću stići tamo gde najmanje želim da budem.” Napišimo ove reči izlomljeno:
Na putu sam bez ranca
Uskoro ću stići tamo
Gde najmanje želim da budem.
Dobijamo čistu potresnu suzu poezije. Koča jeste bio pesnik. Bravo, komandante.
