Gledao sam igru ovog igrača snukera u pretponoćnim satima 17. januara 2019. Na programu je bio četvrtfinalni meč Ding-Brecel na mastersu u Londonu. Takmiče se 16 najboljih igrača snukera u protekloj sezoni – neka vrsta neformalnog svetskog prvenstva. Mečevi se igraju u mnogohvaljenom ambijentu, dvorac Alexandra Palace.
Jednog momenta, nedoumica u areni: Kinez Ding prekinuo je potez i prijavio sudiji da je napravio faul. Niko nije primijetio grešku: ni protivnik, mladi Belgijanac Luka Brecel (Luca Brecel), niti iko iz publike; nije reagovao ni sudija meča! Ding je otišao u svoj boks, prepostio ruku protivniku.
Koja otmenost! U odbojci, na primer, nema takvog džentlmenstva: igrač zna, osjetio je, da ga je lopta zakačila po prstima, ma zaboljelo ge ja – i ćuti. Gleda u parket, nije odavde. A zna da će ’oko sokolovo’ otkriti prevaru, snimak će dati pravu sliku zbivanja. Sve jedno, trener ne dopušta da se neguje kultura ljudskosti; mio mu je i nečastan poen. Igrači se ne stide. Ako prevara prođe nekako – odlično. U fudbalu je još i gore: onaj je dao rukom go, a Kusturica ga slavi u svom bijednom dokumentarcu. Podvalio, pa šta? Ni primisli na časni etički stav, da je čovjek ono što je najpodlije uradio. Laku noć!
Ding je nastavio da se srčano bori protiv jakog protivnika. Kaskao je rezultatski, ali uvijek nekako uspijevao da bude u trci. Onda se desio rijedak događaj:
Ding je bio znalački snukerovan. U pokušaju da se izvuče sa minimalnom štetom, igra težak potez i griješi. Ponavlja udarac – i opet je za malo neprecizan. Tada vidimo scenu: sudija prilazi Dingu i upozorava ga na pravilo da će izgubiti frejm ako još jednom promaši (budući da vidi u punom obimu ciljnu crvenu kuglu). Komentator kaže da Ding mora da odustane od prvobitnog nauma i odigra ziheraški, pa šta bude; tako svi profesionalci postupaju. U publici napetost. Tada se događa neočekivan obrt; Ding smireno pokušava da po treći put pogodi ciljnu crvenu kuglu na način koji mu je ’donio’ već dva promašaja! Veliki rizik. Tvrdoglavost? I Ding promašuje tešku putanju i treći put. Smireno odlazi u svoj boks, izgubio je na taj način bitan peti frejm, a meč se igra na šest dobijenih frejmova! Brecel dobija neočekivan, skoro presudan poklon u finišu susreta. Žamor u sali, komentator se iščuđava, svi su konsternirani – sem Kineza Dinga.
Pokušavam da rekonstruišem misli šampiona koji ne pristaje, viđeli smo, da ga opterećuje jedna podvala u vidu skrivenog faula. A sad ne pristaje ni da bježi prečicom od iznenadne opasnosti u kritičnom momentu. Ding razmišlja:
Ja nijesam slučajno na ovom takmičenju. Učesnik sam jer sam jedan od šesnaest najboljih na svijetu ovog momenta. Ako sam takav izabranik, po objektivnim kriterijumima, ja sam dužan da pokažem publici i protivnicima kako znam da iz tri pokušaja riješim tešku igračku enigmu. To, a ne sitno taktičko kalkulanstvo je meni sada bitno. Zato ću i treći put pokušati. Ne odstupam. Rizik prihvatam.
Promašio je i treći put.
Nastavio je da igra poslednji frejm, pri rezultatu 5:5, sa očajničkom upornošću. Pravi sitne greške, ali je i protivnik umoran i uzdrman. Na kraju Ding trijumfuje. Pobijedio je. Plasirao se u polufinale takmičenja. Iskre radosti na njegovom smirenom istočnjačkom licu. Održao je lekciju iz takmičarske srčanosti, ali i iz sportske etike; još i trijumfovao. Profesionalci igraju za novac, on im određuje i rejting, ali pravi šampioni pronađu prostor i za trijumf čovječnosti.
(Otrcana fraza iz psihijatrijske prakse: put kojim se ređe ide.)
