Miša Brkić novinar se zgražava nad ovim skromnim spiskom od pet tačaka:
1. Plemić Antoan-Loren de Lavoazje ubijen je presudom Revolucionarnog suda. Lavoazjeu je odsečena glava posle optužbe da je njegov rad finansiran novcem od oporezivanja seljaka. Jakobinci su zaveli revolucionarni teror da bi ukinuli nejednakosti na osnovu bogatstva.
2.Na vrata stana obućara Juliusa Baranovskog jedne julske noći 1937. godine banuo je NKVD i uhapsila ga pod optužbom da je špijun. Revolucionarni sud ga je po kratkom postupku osudio na robiju i poslao u jedan sibirski gulag. (Osnov: privatno vlasništvo veće od 10.000 rubalja.)
3.Mehaničar Čum Mej je do aprila 1978. godine živeo mirnim životom, a onda su mu jedan dan na vrata banuli Crveni Kmeri, uhapsili ga pod optužbom da je agent CIA. Sudio mu je Revolucionarni sud. (Više od 1,7 miliona ljudi u Kambodži stradalo je pod režimom Pola Pota.)
4.Foto-reporter Vili Reto ubijen je 26. januara 1983. godine u peruanskom selu Učuračaji. Revolucionarna radikalno komunistička organizacija Sendero Luminoso (Svetla putanja, osnivač Abamael Guzman, profesor filozofije Univerziteta u Limi) terorisala je u tom okrugu. (Levičari su naime teroristi i šlus.)
5.Biznismen i bivši gradonačelnik Beograda Vlada Ilić uhapšen je odmah posle Drugog svetskog rata. Vojni revolucionarni sud izrekao mu je deset godina robije.
Miša nema dileme: sve žrtve su nevine kao novorođenčad. Imali su dušu od pamuka. Čini se da Miša ne zna za grijeh prekardašenja uzurpatora. Bolje je o tome govorio mladić Marčelo: jedna starica je upucala nasilnika, građevinskog mafijaša, jer je znala da je mafijaš pod zaštitom države: starica ga ne može legalno spriječiti u zlodjelu. Šta znači legalno? Poštovati zakone koji su nasilnici donijeli, to znači! Nebrojeno puta kroz istoriju osvjedočena istina.
Na kraju se raspre svode na spor dva pionira-petlića iz šestog osmogodišnje – ko je prvi počeo?
Tabloidno novinarsko istjerivanje društvene pravde uz crtanje svetačkih oreola svim žrtvama – pisanje je domaćih zadataka koje zadaju učitelji neoliberalizma (glumac Regan i piljarica Tačer). Zato je i stavljen embargo na Karla Marksa. Da se ne bi znalo da ne postoji nevin milioner. (Dok on skuplja milione, gladno dijete ne može da zaspi, plače i traži od majke da večera; a izbezumljena majka mu kaže na italijanskom: dormi.)
Jeste, vala, Brkiću: svakome ko išta u nemaštini zatraži, dužni smo ga ućutkati i narediti: Dormi, nezahvalni čovječe, zaboravi na sopstveni sud, evo ti moj Sud, ja sam kadija!
Milijarde su oguljene sa kože ubijenih, uniženih i neuhranjenih.
Zamislimo: izbezumljena rulja koja će se poput muva, udaviti u Sredozemnom moru, dočepava se nekako ovih bezdušnih evropskih i svjetskih makrona i daleko bilo ubija ih. Zločin revolucionara, a? Zar ne postoji istorija problema: makroni su ih bombama protjerali iz otadžbine Sirije. Tu bi šjur. Tada se i prekardašilo, granica je pređena – simbolično i bukvalno.
Tako, moglo bi se na tabloidne promotere uzurpatorske gulikožne politike samo odmahnuti rukom… da nije onog neizrecivo ciničnog dodatka o nevinosti kolovođa sumanutog grabeža!
