Smatrao sam ga za svog odličnog druga u gimnaziji. Književnost mu je išla od ruke. Ne znam zašto, obojica smo upisali studije elektrotehnike u Beogradu 1965. Imao je starijeg brata, već afirmisanog pisca; prerano je umro Milo.
Na nekom kolokvijumu iz osnova elektrotehnike, na samom početku studija, Slobodan se spotakao. Arogantni asistent je javno optužio mog druga za nedozvoljeno prepisivanje. Ja nijesam povjerovao. Od sramote, Slobodan je napustio fakultet, napustio je i Beograd. Nastavio je studije u Banjoj Luci.
Prošla je decenija. Radio sam u Institutu u Vinči. Učestvovao sam na jednom simpozijumu iz fizike plazme i bio Banjalučanin sedam dana. Pozovem druga, sada elektroničara, da jedemo čuveni Banjalučki ćevap. Došao je. Razgovarali smo puno i iskreno. Ružne epizode su ostale za nama, možda su bile nesporazumi.
Onda ponovo mnogo godina razdvojenosti. Kad jednom u Beranama, ne znam kako, pričao mi je istoričar Dašić o novom Slobodanovom udesu. Veli da je moj prijatelj uhvaćen u velikom i nepobitnom nečasnom poslu: objavio je Milovu priču pod svojim imenom. Prepisao. Sve dokumentovano i neizbježno mučno. Opet nijesam vjerovao. Nikakvu odbojnost, ni ovog puta, nijesam osjećao prema ’prepisivaču’. Do danas sam spreman da o tom čovjeku pripovijedan sa simpatijama. Nije on to što se priča. Naravno, ne mogu da pobijem glasine. Odbio bih i da mogu. (Bez ustezanja govorim o ovoj mojoj maloj moralnoj apstinenciji.)
Slobo je imao predivnu mlađu sestru, Sanju. Ponekad sanjam kako šeta sa učenicama u dvorištu gimnazije. Onda se pitam – đe je i šta je bilo s njom?
