Nemaš vremena da čitaš sve od svakoga (niko nema), pa se ispravno uputiš ka najvećim piscima. Dostojevski je jedan od tih, ako ne i najveći (mnogi tako misle).
Taj je napisao mnogo, trebale mu pare, a i iz drugih razloga valjda. Hajde, izaberi. Otvaraš roman Zli dusi. Pročitaš prvu stranu, pa još deset, pa sto, pa dvesta. Mnogo likova, muvaju se po prostranoj otadžbini, a nerijetko skoknu u Švajcarsku, Italiju, Francusku. Novca imaju; dotiče na neki način. U svakom džepu po hiljadu rubalja. Ili nekoliko hiljada rubalja.
Odakle taj novac tim ljudima? Od Fjodora to nećeš dubinski saznati. To jest on ćuti o mračnim dubinama organizovanosti carističke Rusije. Iz mračnih dubina ruskog sela muze se za porast bogatstva odabranih pojedinaca. Sliva se mlijeko u vlastelinsku štruglju. To je ogromna štrugla. Štruglja bez dna.
Koliko sirotana pati kad se puni štruglja mlijekom za njegovanje danguba? Ni to nećeš saznati od Fjodora. U romanu mnogo psihologije. Patologije. Logoreje. Nedoučeni, blesavi, luckasti umni – bleje. Psihopatologija do prekosjutra. Jedino nema sociologije. Veliki pisci umiju da sakriju. Društvene probleme pokušavaju u romanu da riješe bogate i privilegovane osobe (gubernator i ulizice) pomoći psihologije i lijepog vaspitanja, moguće i krasnopisa.
Ti se i dalje pitaš koja je to nepojamna sila koja obezbjeđuje pripunjanje ruske štruglje za privilegovane. Ne znaš, ali vidiš da dangube uživaju. Onda izađeš u šetnju. Hodaš Beogradskim ulicama i vidiš: veliki, čisti, lijepi spomenik. Kako se zove zaslužnik? Ruski čelovjek?
Nikolaj. Car, vlasnik štruglje. A kriv je Verhovenski, koji, zna se, nije imao adekvatno porodično vaspitanje, zna se, hoće crkve da ruši, zna se, navaspitan je deran…
Spomenici nijesu romani. Kad čitaš spomenik – ne sakrije se sve najbitnije.
