O toj vrsti mangupluka prvi put sam čuo na PMF u Kragujevcu. Ličilo je meni na ne baš oštroumnu šalu. U moj kabinet ušao je profesor Ljubisav Novaković. Njega pamtim kao kvalitetnog nastavnika i časnog čovjeka. Iskreno i dobronamjerno me podržavao i pomagao u promocijama i napredovanjima.
“Sad da ti pokažem moju listu radova”, rekao je i spustio nekoliko lista na moj sto. Gledam: hronološki poređane reference, na desetine naučnih radova dr Ljubisava Novakovića. Mnogi štampani u “jakim” časopisima, neki radovi tek nedavno publikovani. Iznenadio sam se, jer sam znao da moj stariji kolega ne pretjeruje sa publikovanjem. Oprezan je i uporno radi na formulisanju korektnih zaključaka. Ipak, ćutao sam i pogledao ga sa divljenjem i odobravanjem.
“Šta misliš”, pitao me, “kako sam uspeo da budem toliko produktivan, u dugom periodu, a naročito u zadnje vreme?”
“Nije Vam prvina”, rekao sam diplomatski.
On se nasmijao. Objasnio mi šta mu je bila namjera kad je napravio ovu lažnu kolekciju referenci: upozorenje, šta bi sve bezobzirni pojedinci mogli da učine.
A prevara je bila u sledećem.
Sasvim slučajno, u svjetskoj komuni fizičara postojao je tada još jedan čovjek sa istim imenom, sa istim prezimenom, i istim zanimanjem fizičara; čovjek koji se zove dr Ljubisav Novaković, profesor. Rođen je ne znam đe, živi ne znam đe, bavi se teorijskom fizikom i publikuje dosta uspješno u svojoj oblasti.
Moj dobri kolega Ljubisav, naš domaći Ljuba, pripojio je svojim referencama i radove drugog Ljubisava, dvojnika, i šale radi došao da pokaže šta bi sve mogle da urade previjane muvara. Smejali smo se i zaključili da je ideja dobra, recimo, za neki triler Agate Kristi. Ali da u stvarnosti univerzitetskog života može neko i da pomisli na prevaru te vrste – to ne! Izgledalo nam je odveć čudovišno. Mada je Ljubisav vrtio glavom, dvosmisleno. Očito nam je bilo da osoba koja nije posebno motivisana da izuzetno pomno čita referat o dostignućima kandidata za izbor u neko od profesorskih zvanja ne bi mogla lako da otkrije obmanu.
Prošle su godine, ja sam zaboravio ovu epizodu druženja sa dobrim fizičarom, korektnim čovjekom Ljubisavom, redovnim profesorom.
Kad, ovih dana doznam da “život piše romane”. Ljeto je godine 2018. Slijedi pravi triler, ali ne u književnosti no u akademskoj zajednici. O čemu je riječ?
Koliko pre nekoliko meseci pojavila se knjiga srbijanskog akademika Časlava Ocića. Zbornik je to dokumenata o sramnim dogodovštinama u SANU, kako veli poznati naš filozof Slobodan Divjak. Odurna stvar već i po smislu samog naslova! Jedan primer da pogledamo iz te knjige, koja je drugi tom dela Sporovi o budućnosti Srbije i SANU: šta i kako dalje.
Aleksandar Đ. Kostić, eksperimentalni psiholog, biran je bez ijedne knjige za dopisnog člana SANU. A onda je, mada i dalje nije ništa napisao, bio jednoglasno predložen za redovnog člana. Referat je pisao Kosta Čavoški.
Ovo je frapantno: Ocić dokumentuje da je A. Đ. Kostić prisvojio radove svih Aleksandara Kostića na ovome svetu, uključujući i onog slavnog seksologa; tako što je citate njihovih radova u tekstovima drugih radova uključio u spisak citiranosti radova Aleksandra Đ. Kostića! Takav je to bio izvještaj komisije za analizu učinka kandidata; garant izvještaja Kosta Č.
Zanijemio sam. Profesor Ljubisav Novaković, koga sam ja poznavao, prevrće se u grobu.
I? Ništa. Preživeće ko najduže ćuti.
