Mnoge reči smo pozajmili od drugih naroda i prilagodili ih za našu olovku i domaće uvo. To je odlično, nikad dosta tuđica. Kad pozajmice budu blizu sto procenata, bićemo blizu ideala: una gens sumus. Druga je stvar što smo lenji u izmišljanju reči. Doduše, prestrog sam; samo ono što je dugo bilo na vrh jezika, kao posledica životne aktivnosti, nađe put do domaćeg imenovanja. Trebala nam je obuća, svaki dan u mesecu, i svakog meseca u godini, pa smo izmislili tu spasonosnu reč opanak. Kompjuter nam je stigao preko granice, a da nismo imali pojma o čemu je reč; samim tim smo bili daleko od pomisli da ga imenujemo iz svog mozga.
Viđi vraga, uvezli smo i reč komentar. Toliko smo voleli i još volimo da razglabamo o svemu i svačemu, ali ne vredi. Misli li neko da je u Srbiji bilo moguće komentarisati misli Miloša Velikog? Ada je li Karađorđe žudeo da mu komentarišu naređenja i odluke? Pa isto pitanje za sve naslednike vlasti do modernih vremena. Komentarisanje Slobodana sa Suncem u Kosi Miloševića? Vojevode od Haga Šešelja? Marjana Muda Rističevića i Maje Feredže Gojkovići? Idi begaj. U tim okolnostima nam je naravno bio nepoznat sadržaj pojma komentar. Kako imenovati nešto što ne poznajemo iz sopstvene prakse?
Prokrijumčarili smo reč kolaboracija. Kao fol otkud tako nešto kod nas. Prihvatili smo antifašizam, mada nas teraju da vratimo kalodont u tubu – šta će nam antifašizam? Imaš pravo da budeš peder, ali ti ne treba pravo na sećanje. Književnik sa Balkana Jergović je ovo dobro profinio: druga polovina istine je da se moramo sećati nečega što se nije dogodilo! Naši političari ne vole teorije koje se na zapadu stavljaju u okvir riječi falsifiability: nuđenje mogućnosti da se izjava proveri na lažnost. Neko se dobro pomučio da nađe naš termin: opovrgljivost stava.
Sad znamo šta je komentar, ali nas ipak i dalje demotivišu mladi vukovi (vučići) da komentarišemo, šta će nam još jedna tuđica.
Čehov više nije u modi: postoji nacionalna tablica množenja; sve ostalo je vox clamantis in deserto.
