Zvonko Marić je bio poznati univerzitetski profesor u Beogradu, Cenjeni teoretičar-fizičar u srpskoj nauci. Kao ličnost, imao je jarki šarm. Imam ne dva, no dvadeset i dva svjedoka da je Marić bio simpatičan čovjek u mojim očima. Način predavanja, kontakti sa sagovornicima, smisao za humor, inteligencija, znanje jezika, erudicija… sve su to bili elementi koji su ulazili u strukturu tog osobenog intelektualca.
Krajem osamdesetih prošlog vijeka napisao je akademik Marić jednu knjigu iz kvantne mehanike, već se ne sjećam naslova, eno je na nekom rafu naše Biblioteke u Budimlji. Knjigu sam pročitao sa posebnim zanimanjem. Imao sam i neke kritičke opaske. U to vreme sam se mnogo družio sa profesorom Vladimirom Ristićem, iz Kragujevca. Nas dvojica napišemo kratak esej-kritiku te Marićeve knjige. Objavili smo taj prikaz u onda popularnim i uticajnim Književnim novinama. Tada još mladi, ponosili smo se nas dva autora tim člankom.
Marić je naravno pročitao kritiku. Nije se oglasio ni na koji način. Ćutao je. Mi smo iz njegovog ponašanja naslutili da nije baš blagonaklono primio stvar. Ali nikakvu neprijatnost nije dozvolio. Stvari su u komuni beogradskih fizičara išle ustaljenim tokom.
Prošle su neke godine i malo društvo se okupili na slavi (Aranđelovdan?) kod kolege Dragomira Davidovića na Mirijevu u Beogradu. Ja, dr Božidar Aničin, dr Zvonko Marić, domaćin – i da li je bio još poneko? Jeste jedan kolega iz Instituta za fiziku, zaboravio sam mu ime. Da, dolazio je na te susrete i Dragomirov šurak, uvaženi satiričar i poeta Predrag Čudić, dobar jedan kozer.
Kad smo se malo “podnapili vina”, Zvonko Marić uze riječ. Besjedio je kratko ali peckavo. Rekao je:
“Ja sam rođen na jugu Srbije. Moja krv se može uslovno podeliti na pet delova. Jedna petina je crnogorska krv. I ona je izrazito najgori sastojak u mom genetskom materijalu”. Približno tako.
Trebalo mi je vremena da se povratim od iznenađenja. Šta je sad ovo i zašto? Refleks na moj esej o njegovoj knjizi. Ohlađena osveta. Jer svih pet petina moje krvi je crnogorska supstancija.
Društvo se nasmijalo, ne mnogo i ne uvredljivo po mene, mentor moj profesor Aničin me je dobronamjerno gledao i malo začikavao. Ćutao sam, pa dosta dugo. Onda sam rekao nešto što je naišlo na nemo dopadanje među učesnicima u razgovoru – osjetio sam taj dah podrške. Šta sam to rekao?
“Profesore Mariću, vi vidite da ja ćutim. A zašto? Jer kad najbolje četiri petine Vašeg naslednog materijala smisle naučno neutemeljenu misao o najgorem sastojku u Vašoj krvi – mogu samo da zanemim.”
Čuo se veseo smijeh, nazdravljanja – i slava je tekla dalje.
Danas se rado sjećam ove replike, koja nije prećutala uvredu, ali nije ni nepotrebno dramatizovala konflikt u slavskoj atmosferi, kada je svaki ispad suvišan i štetan.
Akademika Marića nema među nama već decenijama. Ja i dalje gajim izvjesne simpatije prema njegovoj originalnoj intelektualnoj pojavi.
Koja je navodno bila kontaminirana sa 20% crnogorskog nasleđa.
